Инфлација реда и образа

Инфлација реда и образа
Сања Влаисављевић
10.12.2010 23:00

Прије неки дан усред Бањалуке догодио се највећи послијератни скуп лидера земаља региона, истакнутих политичких личности, чланова дипломатског кора, привредника, новинара и осталих угледних званица.

Не, тај скуп није иницирала међународна заједница него Жељко Копања. Човјек мира Иво Јосиповић је рекао да му је част што је награду добио баш од Копање чији медијски допринос стабилизацији у региону изнимно поштује и за којег зна да је на дјелу доказивао мултикултуралност. Био је то тренутак када је препуна дворана хотела "Босна" френетично аплаудирала Копањи. И нека је, јер је овај децембарски сусрет у Бањалуци до прије неколико дана био незамислив било гдје у БиХ.

Узавреле предизборне, изборне и послијеизборне страсти нису наговјештавале могућност оваквог сусрета ни у догледној будућности. Сви они којима је жеља за истинским миром у срцу могли су то вече само помислити: "Мир је ипак могућ. Дијалог је ипак могућ. Има наде за ову земљу, за нашу дјецу." Сви они који каријере граде на подјели, али не ентитетској него суштинској, непремостивој, трајној подјели, то су вече доживјели као велеиздају, јер је срушен мит о Србима задртим националистима који ни у сну не желе мир у земљи.

Кад, гле чуда, управо код њих за истим столом сједили су Човић, Радончић, Тихић, Мајкићева, Мујезиновић, Терзић... Дружили се, разговарали и показали да сусрет у Бањалуци значи више од додјеле награда. Истина, није тамо било заклетих социјалдемократа из Федерације, тобоже грађански оријентираних медија из Федерације, новинара неовисних магазина који већ одавно исијавају најгори језик мржње и расних подјела. Можда је и добро што их није било, јер је то вече показало ко је за суживот, а ко није. Ех, али суживот који подразумијева уважавање и укључивање, а не онај по мјери грађанских националиста. Онакав суживот у којем Кемал Монтено пјева Додику о Сарајеву, а овај пјева уз њега. Онакав у којем Изетбеговић у Бањалуци поздравља и дочекује Јосиповића, Тадића и Вујановића. Онакав у којем цијела сала у Бањалуци пјева о сарајевској Бентбаши. Онакав у којем бројни гости из дипломатског кора виде једну сасвим другу БиХ у којој са истим интензитетом пљешћу премијеру Федерације колико и премијеру РС. И нико никоме ништа да замјери.

Aли, зато свега пар дана послије огласи се најгори језик мржње и то право из Сарајева. Право из пера новинарке Гордане Катане која са нескривеном мржњом исписа најгоре редове о овом историјском скупу. Сазнали смо од ње и то да су награде додијељене "према критеријима највећег медијског покровитеља у Републици Српској, премијера РС особно, личности." Претпостављам да сте и ви драги читаоци схватили да треба да се насмијете на ову ироничну опаску како је Додик "личност". Па, ето, ако нисте, насмијте се, молим вас. Јер након ове доскочице сазнали смо и то да су Јосиповић, Тадић и Вујановић такође некакве личности. Сазнали смо и да су Џомбић и Мујезиновић лопови и да су зато награђени.

Aли и најважније од свега: сазнали смо да је награда "новинар године" најсрамнија награда која може бити додијељена неком новинару. Истина није била срамна када су је добивали ко-је-ко новинари у Федерацији, али сада јесте. Од прошле године јесте, а ове је кулминирала њена срамотност. Сазнали смо да је покојни Гузијан обични четник и "један од креатора идеје етничког чишћења". Сазнали смо да је толико "србовао" да нема "никога од близу сто хиљада прогнаних Бањалучана, али и оних који су остали, а нису подигли три прста, да и данас не осјети грч у желуцу сјетивши се његовог имена." Тај Гузијан је подједнако колико и политичари "одговоран за ковање рата".

Ма гдје ли су само били сви ови подаци када су награду добили Хаџиомеровић, Ђаковић или Aвдић? Како то да нису вратили такво четничко признање? И дан-данас на одјавној шпици најгледанијег политичког магазина ФТВ-а читамо спомен на ту награду. Истина, можда је њени уредници нису вратили или склонили због поштовања према свом цијењеном колеги, бившем есдеесовцу и извјештачу из Сребренице? Како то да је Aвдић није вратио? Тај човјек сигурно не би држао такво ордење код себе.

Aли сазнали смо даље да је то, у ствари, награда коју добијају само есенесдеова "пера која исписују културу дијалога". Да је то све тако најбоље свједочи и овогодишња добитница Вања Фуртула, "она иста Вања која је (награду) док се бавила својим послом на БХРТ-у није могла ни у сну сањати". Ма то је она иста новинарка која је од силног рахатлука у срцу свијета и мултикултуре побјегла главом без обзира. У ствари, није њој нико ништа лоше учинио у Сарајеву, било јој је изврсно, само она то није могла да схвати, а и прорадила у њој "светосавска крв", она иста Гузијанова по којој је, захваљујући рату, ваљда постао познат.

A како то награђена новинарка исписује културу дијалога у РС? "Ево како то изгледа у студију: гости су, рецимо, СНСД-овци из цијеле БиХ, Шпирић и Радмановић из Сарајева, Додик и Кузмановић из Бањалуке". Било би добро видјети како то уистину изгледа култура дијалога у федералним медијима, па пронаћи рецимо два есдепеовца из Бањалуке да гостују у емисији са есдепеовцима из Сарајева, а да их уредница само пита, а не вријеђа. Е то су већ само пусте жеље!

Aли још гора од Вање је Сања, она која из Сарајева пише о некаквој култури дијалога, занемарујући при томе да је то привилегована категорија за само пробрана новинарска пера из Сарајева и да та пера тиме промовишу слободу ријечи и мисли, те да сви који им се нађу на путу у том племенитом задатку намах постану сотоне које треба смакнути. Aли и Копања је крив, јер "сада награђује вање и сање и не крије да га много више од новинарства занима властита позиција у политичком свијету Милорада Додика". Ма стало је и изгледа и њему и њима двјема до Додика, јер је он главни медијски покровитељ. Но можда им је мало стало и до истине, али не оне виђене очима донатора из Сарајева него и до оне каква се види изван Сарајева. Па је једна отишла у Бањалуку, "отворила врата своје емисије Интервју саговорницима из цијеле БиХ и регије" и вратила, али уистину вратила, достојанство професији, поготово ако се осврнемо на стање у извјесним федералним медијима. A ова друга, за њу свашта кажу, па и то да је постала прогнаник у свом родном граду...

Стога, нека Сарајево радује што Копања дијели награде и нека његови оци покушају да слиједе Копањин примјер, па нека организују сусрете на којима ће новинарка Катана умјесто језиком мржње писати језиком културе дијалога и позивати у Сарајево, а не тјерати из њега.

Колумне Коментар дана