Хушкачкијег часописа годинама нисам видио

Хушкачкијег часописа годинама нисам видио
Сања Влаисављевић
19.06.2009 23:00

Добронамјерно ми једна пријатељица рече прије неки дан: "Мислим да је дошло вријеме да се мало критички осврнеш на медије у РС. Мора бити и да они нешто добро не раде". Мора бити, у то сам и ја увјерена, али ипак не бих ствари посматрала на тај начин. Зашто? Зато што не анализирам медије у Федерацији и медије у РС, једне па друге, већ анализирам непримјерену реторику и аргументацију тамо гдје им није мјесто. Уколико је случајно има више у једном ентитету онда то није до мога претенциозног одабира медија у том ентитету већ до реторике. Иначе ових дана веома често слушам критике на рачун моје "сарадње са РС-ом" не само да слушам већ и читам на разним Интернет форумима.

Има на тим форумима нешто више од пуких питања, приговора или застрашујућих коментара на рачун те сурадње. Ту се могу препознати, и то веома упечатљиво, резултати хушкачког језика који долазе из разних медија који по сваку цијену, готово опсесивно, настоје да пишу или говоре само најстрашније ствари о РС. Зашто је то тако? Зашто постоји нека неизрецива потреба да се ама баш све што долази из РС, осим једног удружења и једне новине, прикаже грађанима тако да они увијек након тога имају потребу да испоље своје застрашујуће агресивне жудње. Чега је то медијско сотонизирање РС-а посљедица? Да ли уистину жеље да грађани ове земље живе у миру и слободно ходају овом земљом у свим њеним дијеловима? Наравно да није.

Један коментар је прилично илустративан: "Посавјетовао би је (С. В. поводом текста у "Гласу") да оде у Бању Луку и да обуче мајицу са заставом Босне и Херцеговине и прође главном тзв. Господском улицом и да након тог животног искуства напише поново овај исти чланак....а у међувремену нек промовише културу дијалога у Заводу за хитну помоћ у БЛ кад је буду шивали." Шта је тужно у овом коментару? Незнање, предрасуде и стереотипи који су посљедица пропаганде о Републици Српској. Размишљам о овоме као изузетно значајном коментару, а који је, нажалост опће мјесто у Федерацији, па не могу а да се не осврнем на њега. Не само да прођох по Бањалуци са бх. заставом већ и организовах 2002. године са огромном бх. заставом дебату у сали Народне скупштине РС у којој је сједило преко двије стотине младих људи из цијеле БиХ, а које је на најтоплији начин поздравио градоначелник Бање Луке господин Драгољуб Давидовић и између осталога поручио: "Веома ми је драго што се ово значајно такмичење одржава у Бањој Луци, прије свега због младих људи који ће на њему учествовати". Прошета и једна велика група младих људи по Јахорини ове године са бх. заставом, а заставу је носио најбољи дебатант у Босни и Херцеговини Радован Паповић из Гацка. И гле чуда, нико никога не није требао шивати. Aли, да би о овако крхким питањима за БиХ могли разговарати, потребно је задовољити један мали предуслов: изаћи из Сарајева и заиста проходати градовима, прочитати и погледати што све пише у медијима у РС, па тек онда говорити или писати коментаре као што је сљедећи "Успут, пратио сам једно вријеме тај "Глас ГТРС", чисто да видим "шта ту има". Људи моји, хушкачкијег часописа на Балкану годинама нисам видио. Отворена мржња и позив на рат фрца из сваког броја. Aли јок, ови тамо ће рећи "то је израз демократије". Срамота". Замислим се сваки пут над сличним коментарима, да ли је могуће да пишем за новину која позива на рат. Какав ли сам ја то националиста када подржавам национализам? Узмем насумце неколико бројева "Гласа и и од корице до корице их прелистам. У исто вријеме то урадим и са неким нехушкачким, грађанским дневним новинама и тамо нађем претенциозне текстове о људима из шуме, криминалцима и злочинцима, мафијашким групама, а у овом првом само информације о догађајима и дешавањима. И док год су неки грађани ове земље смјештају "тамо далеко", управо то је израз мржње и хушкања.

Преноси неки дан Срна вијест о семинару одржаном на Сокоцу који је организирало Удружење "Жене женама" из Сарајева. Тема "Транзицијска правда, изградња мира, култура дијалога..." Велика штета за грађане ове земље што тај семинар није емитиран на свим медијима и што грађани нису имали прилику да виде колико позитивних догађања има у свим прелијепим дијеловима БиХ. Aли, опет захваљујући предрасудама и медијској пропаганди само и искључиво негативних вриједности из РС-а, могао се прочитати и сљедећи коментар:

"Овај свијет је полудио када се на Сокоцу одржавају семинари и труби о демократији, дијалогу, рјешавању конфликата."

Могло би се рећи баш тако, штета што се не организира и чешће и што је Удружење "Aурора" са Сокоца потпуно непознато у Сарајеву и Федерацији. Штета што је овај свијет полудио па не зна да је захваљујући гостопримству на Сокоцу велики број грађанских активиста из: Сарајева, Источног Сарајева, Братунца, Устипраче, Милића, Бугојна, Сребренице и многих других мјеста размјењивало искуства у изградњи мира у БиХ. Штета што овај свијет нема прилику да чује топле ријечи једне од првих повратница у Сребреницу Зехте Устић чији је син био једини Бошњак у школи, након чега је захваљујући њиховом примјеру, а према њеним ријечима, сада преко стотину дјеце у тој истој школи. Баш је овај свијет полудио када не зна за овај скуп што је био насред Сокоца.

И на крају поново размишљам о критикама на рачун мога неписања о реторици која се користи у медијима у РС. И ево ипак ћу навести неке примјере непримјерене реторике: мала бара пуна ануса, банда, политички муљатори, мафијашки медији штите убице, лудовање одметнутог владике, недовршени тип, му(н)дологија, воде нас будале, чобан-премијер, диаболус, Рајко Корлеоне, Велика Глупача,... а о простачким фотомонтажама неки други пут. И ако сте помислили да сам ово пронашла у "Гласу" гдје је "требало", прије свега да тражим ову реторику гријешите. Ове примјере сам нашла у опозиционим слободарским новинама. И тко онда  може и треба да стоји на путу слободи медија?

(Aуторка је директор Центра за културу дијалога БиХ)

Колумне Коментар дана