ХРИСТОС ЈЕ СВЕ У СВЕМУ

ХРИСТОС ЈЕ СВЕ У СВЕМУ
Епископ ГРИГОРИЈЕ
04.07.2008 22:00

Живот у Христу

Центар нашег бића, живота, свега свијета и цијелог универзума је Христос Господ, Син Божији. Он је Дрво живота, извор са кога пијемо ново пиће и једемо ново јело, које није обична храна, него је лијек за бесмртност. Онај који се одсијече од Дрвета живота, које је Христос, почиње да трули тог истог часа и да умире. Он нас је избавио од смрти својом добровољном смрћу, и као Прворођени из мртвих даровао нам је самог Себе ради нас и нашега спасења.

Христово појављивање у људском обличју било је тако просто, једноставно и смирено да смо могли да Га видимо и опипамо, да живимо с Њим. Зато је тако важно да Христос није дошао као нека утвара, него је дошао као прави Човјек и не престајући да буде Бог остао са нама у сва времена у Светој Цркви. Света Црква је Његово живо Тијело, Његов Организам којем је Он глава и срце.

Немогуће је Православље другачије разумјети него овако - да је Христос Црква. Зато је добро што наши људи чим приђу храму, они крену да га цјеливају, љубе храм у коме обитава Христос, љубе икону на којој је изображен Христос или Светитељ Христов, у којем је опет Христос, цјеливају брата, сестру - и у њима је Христос, цјеливају свештеника, који је икона Христова. Кад год свету икону гледамо, кад је додирнемо, кад је цјеливамо, ми у ствари цјеливамо самог Христа и, кад стојимо пред иконом, ми у ствари стојимо пред самим Христом. Зато су много гријешили иконоборачки покрети, који су мислили да пљујући иконе не пљују Христа, него чак да бране Христа. То се увијек дешава и са онима који пљују другог човјека заборављајући да је у њему Лик Божији и кад год пљују другог човјека, они пљују Христа.

 

Велики је дар милосрђа Божијег да имамо Цркву, а Црква је управо то - Христос. A тамо гдје је Христос, тамо су Дух Свети и Отац Небески и тамо хоћемо да будемо и ми. Да немамо Цркву у свијету, како бисмо опстајали? Црква Христова заиста постаје мјесто пуно милине и благости Божије када схватимо да је Црква Христос, а не нека институција, неки човјек или свештеник сам за себе. Кад схватимо да било који човјек у Цркви није само он него да је у њему Христос, онда тог човјека волимо као Христа, и кроз Христа и у Христу он нам постаје брат и пријатељ. Без обзира на то што смо у Цркви сви различити - неко је љепши, неко је ружнији, неко мршавији, неко дебљи, неко сиромашнији, неко богатији, неко угледнији, неко мање угледан - Христос нас све исцјељује и чини другачијима, светима и живима, и још више јединственим и непоновљивим лицима која живе Христом и за Христа. Зато смо тако различити, а толико јединствени.

Кад другог човјека видимо као Христа, онда му се радујемо и са радошћу га примамо и то онда бива наш живот у Христу. Без обзира што смо ми у Цркви мало неугледни и што често сретнемо човјека који је мало ружан и мало тужан, баш у његовом срцу може да буде Христос. На то нас и упозорава Христос - да дамо чашу воде кад нам затраже, да одемо у тамницу, да одемо у болницу, јер: Кад год учините једном од ових малих мојих, мени учинисте, каже Христос, и кад не учинисте једном од ових малих мојих, мени не учинисте. Кад год нам неко затражи чашу воде, Христос нам тражи и ако не дамо, Њему не дамо. То је велика љубав Божија, којом нас Он утврђује и обавезује, којом нас оживљује.

 

Љубав према Христу обавезује, јер је Христос Личност и Он неће да се ми понашамо тек тако према Њему, као према неком објекту који нам само служи за нешто. Према личности би се требало односити лично, а то значи пазити како се понашамо - да не будемо неумјесно слободни, и да не будемо неслободни, да не будемо аљкави. Као кад имате доброг пријатеља, па пазите на ваш однос без обзира што сте ви добри пријатељи. A кад се на све то пази, онда то пријатељство расте, разраста се, и шири се у вјечне димензије.

Често бива да ми негдје мало залутамо и скренемо, па нам почну недостајати ови истински животни сокови. Кад се вратимо Христу, Он нас увијек прима као добра мајка сина, који је био ту негдје, само се мало изгубио играјући се. Одмах му да хране и пригрли га, само ако син приђе смјерно и смиреним срцем. И све бива другачије кад је Христос ту, ма каква мука да је у питању, све има другу димензију. A кад Христа нема, онда је човјек сирак тужни, усамљено биће. Најнасељенији град и највећа људска врева му је пустиња. A кад Христа има и пустињак је радостан и није сам него сав свијет воли и милује топлином Христом угријаног срца. 

Вјерујући у Христа и живећи Христом, ми више не живимо по мјерилима, по упутствима и стандардима овога свијета и нисмо више као пољски цвијет и трава која расте, па се сасуши и иструне, него постајемо неувјенљиви вијенац радости и свјетлости на коме пише једна ријеч -  Живот. Најбоља слика тога је Света Литургија. У Литургији смо саучесници Хљеба божанског, свег испуњеног Христом, Хљеба који се увијек једе и никад не нестаје и који освећује оне који од њега једу. Из Литургије извире сваки корак нашега живота и било гдје да идемо и било гдје да се налазимо - у кући, на послу, на утакмици, на улици, у авиону, имамо ту могућност да је Христос са нама. То није психолошко замишљање, него стварно знамо и осјећамо и видимо да је Христос са нама. То је нешто што не можемо разумом да објаснимо, али знамо да је тако. Као што нам се деси некад кад цјеливамо икону да имамо доживљај као да смо стварно пољубили Христа, и знамо да није само да тако изгледа, него је и реално тако.

За нас је добро и за наш разум утјешно што је све у Цркви видљиво. Зато је Христос и дошао у овај свијет и обукао се баш у нашу људску природу и проживио људски вијек од рођења у пећини до живота у кући, од кућних послова до разговора са најученијим људима онога времена у јерусалимском храму. Дозволио нам је да причамо са Њим, да Га се дотичемо, дозволио женама да му шију одежду, дозволио је Јеврејима и римским војницима да га пљују и да Га шамарају. Упитао је само: Зашто ме бијеш? Aко сам крив, реци шта је, ако нисам зашто ме бијеш? Aли није позвао легион анђела у Гетсиманском врту, него је пострадао ради нас и васкрсао и узнио се на небеса. Од Васкрса до Вазнесења показао се својим ученицима са васкрслом и спасеном људском природом. A невјерном Томи је рекао: Дођи и види, стави руке своје у ране моје, увјери се да сам то ја, опипај да сам ја. И Тома кад Га је дотакао, рекао је: Господ мој и Бог мој.

 

Прије него што се Христос вазнио на небеса, рекао нам је: Нећу вас оставити сироте и послао нам Духа Светога Који од Оца исходи и даровао нам своју Цркву, дао нам Свето Тијело и Крв своју. И ми можемо да окусимо и видимо да је благ Господ, можемо да се увјеримо у то што је Његово оваплоћење. Велика је тајна што учествујући у вјечно живом бићу Христовом, Он нам и тада оставља слободу да примамо Њега само онолико колико хоћемо и можемо. Ми можемо и да нећемо Њега, није Он никакву казну предвидио, осим што смо сами изабрали да будемо трулеж, и само је наш избор тама најкрајња, јер не једемо ново пиће и нову храну. Не једемо оно што је живот и по сопственој природи одлазимо тамо одакле смо узети, у земљу.

 

Присуство Христа лишава нас очајања

 

Христос је увијек поред нас и врло је важно да у сваком часу нашег живота осјећамо присуство Живога Бога. Он није апстракција и умишљена форма, него је стварно присутан. Увијек је у животу борба уз реалност извјеснија и плодоноснија, него ако ту реалност искључимо. Зато је врло битно да реално схватимо да је Христос ту и да живи са нама, да није негдје у облацима запослен неким другим послом. Њему на овом свијету ништа нема прече од нас, за сваког од нас Он је умро и спреман је да поново умре.

Људи често заборављају да је Христос ту, зато падају у очајање и разне болести; како у Јеванђељу стоји: Многи заборављају управо то и зато многи од вас умиру. Он је увијек ту кад Га призовемо и отворимо све уставе нашег бића. Он стално стоји пред вратима нашега срца и требало би само мало пажљивији да будемо и осјетимо како Он чека да изађемо и кажемо: Да, Господе. Често пута Му затворимо врата и хоћемо да живимо некако тајно и да нешто потајно урадимо без Њега, мимо Њега и против Њега. Ипак се на крају сјетимо да је Он био ту и видио све. Aли се опет није наљутио и опет је спреман, да стоји пред вратима и чека јер нас неизмјерно воли.

Људи падају у очајање и почињу да се губе, траже лијево и десно и не могу да се снађу, јер је мало оних који налазе уски пут и уска врата. Не налазе они који хоће сами да нађу пут, који хоће без Христа и мимо Христа да иду. Присуство Бога у животу лишава очајања. Људски карактер је склон очајању зато што је смртан и што смрт хоће да га побиједи. Ђаво, знајући за ту природну ствар, жели сакрити како постоји живот и хоће да човјека заплете у мрежу страха од смрти, наши гријеси производе болести душе, воље или тијела. A болест је сва већ испуњена укусом смрти и то је реалност. A нема човјека да живи а да не гријеши. Зато ће Свети старац Силуан поучавати људе говорећи: Држи ум свој у аду и не очајавај.

То јесте треба да кажем себи: Јесте, ја сам човјек за пакао и пропаст, али у исто вријеме знам да је Христос спреман да умре за мене, да сиђе у ад, као што је и сишао, да ме изведе, васкрсне и дарује славу вјечнога живота. Слава и побједа вјечног живота већ је започела овдје и сада на земљи, и то не апстрактно и у причама, него у истини и реално. То зна сваки онај који живи у Цркви и који учествује у Светој Евхаристији. Христос је ту реално присутан и даје нам се као храна, као хљеб живота и лијек бесмртности.

Што су старији, људи су све склонији да за било какав лијек који им даје овоземаљско здравље дају новац и труд. Лако га пожеле и пажљиво узимају, најчешће онако како љекари прописују. Колико ли је тек пажње потребно за узимање оног лијека који даје бесмртност, за причешћивање Тијелом и Крвљу Христовим? Много и премного пажње је потребно, тим прије што нам је Бог дао Лијек и можемо да окусимо и видимо како је благ Господ, како је блага и спасоносна храна Његова, која нас избавља из трулежи и пропасти.

Због тога је живјети у Цркви благослов и дар и због тога смо ми, прије свега, благодарни и дужни да се молимо благодарећи и славећи Бога и иштући од Њега само то да Он стално буде с нама, поред нас, у нама. Да смрт не влада нама као што не влада Њиме -  Христом Богом Спаситељем нашим. Јер је тад и тако његова побједа и наша - и зато носимо крст на коме пише

             

 што значи Исус Христос побјеђује!

Колумне Коментар дана