Грађанска храброст

Грађанска храброст
Сања Влаисављевић
16.02.2013 20:00

Амер Тиквеша, дојучерашње прво перо магазина "Дани", написао је неки дан грађански текст као допринос грађанској храбрости у борби против "Поскоковог" (најчитанији хрватски портал у БиХ) фашизма.

"Дани" су онај магазин који је континуирано и без икаквих ограда обезвређивао Србе и Хрвате који нису били по мјери главном уреднику. Сјетимо се само оних "сатиричних" прилога од којих се ледила крв у жилама. Али добро, било па прошло. Ма није прошло, ни случајно! Дакле, грађански освијештен новинар квалификује уреднике и сараднике портала "Поскок" као: лажове, хушкаче, инсинуаторе, творце фашистичких памфлета, уједињене у бешчашћу, отровне, заштитнике и промоторе оне идеологије која је по БиХ сијала зло од 1992. до 1995, творце најглупљих могућих аргумената, људе са фашистичким циљевима, итд.

Колективна кривица

Већ у првим ријечима свог текста Тиквеша одузима сваку људскост "поскоковцима", тврдећи да "дијалог с Поскоком није могућ". Зашто? Зато што је на "Поскоку" освануло питање, а поводом филма о Неђи Галићу, да ли постоји бошњачки Неђо Галић, дакле човјек који је у протеклом рату бранио небошњаке и о којему би Светлана Броз могла снимити филм. Е ту је одмах прорадио грађански национализам, пардон, антинационализам из Сарајева.

Како аргументује Тиквеша? "Они (Срђан Алексић и Неђо Галић) су добили награду за грађанску храброст, не за српску и хрватску храброст". Галић је "спашавао своје суграђане које су други по хрватској дужности протјеривали". Исто вриједи и за Алексића. О, опасан је ово почетак аргументације. Бити грађански храбар не значи, никако не значи, не бити Србин, Хрват или Бошњак. То напросто значи храбро се понашати у јавном и приватном животу без страха од казне моћника. Управо дјела која су направили ови људи имају специфичну тежину и вриједност, јер су их направили као чланови колектива унутар којега су неки људи наносили неправду другим људима.

Тврди даље Тиквеша да "Колективна одговорност није исто што и колективна кривица. Колективна одговорност постоји на основу тога јер се злочини које је радио хрватски национализам чињени у име Хрвата. Злочини које је чинио српски национализам чињени су име Срба". И нема даље. Нема бошњачких злочина. Ако је неки колектив одговоран за злочине то подразумијева да је и крив за њих, јер разлика између појмова одговоран и крив је танка као оштрица ножа. Ако сам одговорна што нисам реаговала на убиство које је неко због мене или у моје име учинио, онда сам за то и крива. Дакле, ако су Срби или Хрвати колективно одговорни за злочине који су почињени у њихово име, онда су сви одреда и криви. Изузев оног једног који се успротивио "фашизирању нације". Е питам сада наглас, па шта су "поскоковци" погријешили ако су устврдили да "Светлана Броз, снимивши филмове о Срђану Алексићу ("филм којег нема") и Недјељку Галићу, жели издвојити појединце из реда српског и хрватског народа, а цијеле народе прогласити фашисоидним". Па ето исто то је урадио и врли аналитичар Тиквеша у свом "серуму против Поскоковог фашизма". Хм, али зашто ипак Брозова није снимила такав филм усред Сарајева о бошњачким херојима који су спашавали небошњаке? Можда што би то имплицирало да је ипак тамо било злочина. А то није профитабилно урадити у Сарајеву, сложићемо се, а наишло би и на осуду вјерне јој публике.

Појединци изнад национализма

Сјетих се сада да сам 2009. године написала текст о Бошњацима који су спашавали небошњаке усред Сарајева, па ме један други грађански храбар новинар извријеђао како је знао и умио. Писао је тада Емир Суљагић:" види (С. В.) муслимане као народ осуђен на коегзистенцију са политиком која планира његов физички нестанак, народ којем је највећа врлина то што његови појединачни припадници исказују жељу да попију кафу са снајперистом који им је управо убио дијете. Ако није измишљен - а ја вјерујем да јесте - ово је Сањи Влаисављевић омиљена врста муслимана... не вјерујем да постоји мајка која не жели најцрње муке убици свог сина јединца. Али, у томе је заправо ствар: муслимани Сање Влаисављевић су народ глуп, необразован и недотупаван, народ који из највеће појединачне катастрофе у својој хисторији не научи ништа."

Ето како Суљагић описа појединце који су се уздигли изнад национализма свог колективитета. Увјери нас да такви нису могући! А ја баш величала оне храбре, достојанствене људе који су у својој патњи вјеровали у друге и помагали им. И не, нису измишљене мајке и очеви које сам тада спомињала. У ратним издањима "Ослобођења" постоје свједочанства о њима. Од таквих људи треба учити шта су достојанство и грађанска храброст.

И коначно, пита се Тиквеша, чак и када би постојао неки такав Бошњак који је спашавао "Србе или Хрвате које је Армија РБиХ, онако на правди Бога, пошла да убије или да протјера" и када би се таквом дала награда и о њему снимио филм, "да ли би то умањило зло почињено у име хрватства"? Ма зар нико није онако на правди Бога убијен? Нису ни они младићи што су сахрањени у близини Предсједништва у Великом парку у Сарајеву? Ни они што су завршили у Казанима? Е, Тиквеша, Тиквеша! А да ли би то умањило злочине у "име хрватства"? Наравно да не би, а и сам Тиквеша нам одмах даје одговор: "О етици и злочинима уопће, а поготово масовним, не можемо говорити у категорији пропорција, и уопће у математичким категоријама." Баш тако. Не можемо говорити о злочинима као о прорачунима. Па што нам онда у случају злочина у име хрватства упадоше пропорције? Но, најперфиднији "антинационалистички" покушај аргументовања остављен је за крај. Ако би такав човјек и постојао (сиц!) он не би био Бошњак, јер би он онда дјеловао "контра нације, контра система који нацију утемељује", а то би онда у бошњачком случају значило "да су у име бошњаштва чињени масовни злочини, што повлачи да је бошњачка нација конституирана на злочину".

Дакле, ако би био такав човјек, али нема га још увијек према Тиквешиној аргументацији, то би имплицирало злочине и конституисање нације на злочинима, а то није случај. Мада, ако би се ето ипак појавио, значило би то да се одустаје "од таквог бошњаштва". Био би он свакако Бошњак, то смо научили, само храбар, грађански храбар човјек! Иначе не бисмо говорили о грађанској храбрости него о солидарности људи у истој ситуацији и патњи! Остаје сада баш тешко, болно питање: на чему су то конституисане српска и хрватска нација, шта нам то сугерише Тиквеша?

Колумне Коментар дана