Говор мржње, али се овај пут не каже: е па шта!

Говор мржње, али се овај пут не каже: е па шта!
Сања Влаисављевић
09.10.2009 22:00

Прије неког времена смо могли чути прилично неозбиљне и неодговорне изјаве о хушкачком језику и говору мржње и то од оних од којих очекујемо да воде бригу о томе да тога језика нема или да је сведен на најмању могућу мјеру.

Данас је посвуда присутна велика забринутост због хушкачке реторике и језика мржње. Ова забринутост долази из медија. Ових дана Федерацију потреса страшна трагедија која се догодила прије неки дан прије почетка утакмице два ногометна клуба: Широки Бријег и Сарајево. Један младић је изгубио живот, а многи су рањени. Рањени су и сви они који нису физички нападнути, а налазе се у ова два града. Рањени су реториком која је била једнако убојита као и они меци на улицама Широког. Реторика долази са Интернет портала и медија. Парадокс ове ситуације је већи уколико се узме у обзир чињеница да медији оптужују једни друге да баш они други користе непримјерену реторику и једнострано извјештавају о трагедији. Сарајево опет предњачи: не само да се упућивање тешких оптужби дохватило таборског раздвајања по регионалном, жупанијском и етничком основу него су се укоштац ухватили и сами градски медији. Тако се у магазину Дани може прочитати оптужба на рачун ТВ Сарајево која је оквалифицирана као пристрана и непрофесионална јер пласира језик мржње кроз позиве гледалаца у некој емисији, а без уредничке интервенције, а свега пар страница након ове оптужбе у истој новини се налази текст са изјавама само једне стране и тешким оптужбама на рачун друге стране. Зашто је проблем написати текст у којему се може чути друга страна, ето управо онако како је то са завидном професионалношћу урадила новинарка Сузана Мијатовић у најновијем броју "Слободне Босне" (у чланку "Први смо нападнути и морали смо се бранити")? У тексту се може чути иначе ушуткана друга страна, а да новинарка није притом сугерирала своје закључке. Овакав текст доприноси објективном и неутралном новинарству, а не додатном подизању тензија.

Интернет портали су одједном пуни мржње

По први пут се чује забринутост за језик мржње и хушкачку реторику на Интернет порталима. До сада овај језик није у главном граду примјећиван нити сматран посебно битним. Он је напросто држан за један од облика слободе говора путем медија, за којег нема а нити су предвиђене санкције. Данас се може чути да портали, али само они које се исписују негдје изван Сарајева, представљају опасност и могу довести до нежељених посљедица и сукоба између два народа. Точно, али о овоме треба водити рачуна увијек и принципијелно, не само када је угрожена једна страна у име које се извјесни медиј обраћа. О њој треба водити рачуна не само када се напише "убиј балије", већ и када пише "убиј усташе", "убиј четнике". Док год се због наводних начелних грађанских опредјељења не буде хтјела видјети штетност свих шовинистичких коментара неће бити нити говора о доброј вољи и неовисном новинарству. Напросто зато што неовисно и професионално новинарство мора показати довољно увиђавности за све стране у сукобу. У Сарајеву се могу пронаћи и прочитати приче о некаквом политичком сценарију свих дешавања у Широком Бријегу и ексклузивној одговорности једне стране, а истовремено и приговори хрватском тиску и медијима. Примјером непрофесионалности и пристраности се узима насловна страница "Вечерњег листа" на којој је изражен страх од одмазде над Хрватима у Сарајеву и огорченост због медијског линча, док у исто вријеме, као готово успутну информацију, једне сарајевске дневне новине објављују да је ухићено осам судских полицајаца у Широком Бријегу. Са пуно добре воље и жеље да повјерење заузме (можда већ одавно) изгубљено мјесто, то би нужно морала бити ударна вијест у новинама, а не помпозан наслов "Случај Широки Бријег: Како Федерација (не)функционира" или "политички линч…"

Политички линч

Поставити чак и хипотетички у медијима тезу о политичком линчу није ништа друго него поткрепа сумње у политичку улогу медија. Медији овдје ни на који начин не сугерирају политички линч свих страна већ само једне или неких, те стога само још досипају уље на ватру која је букнула у Широком Бријегу. Невјеројатно је колико новинари овим поводом хрле да погоршају ионако већ посве тешку политичку ситуацију. Умјесто да пред очи јавности на свјетло дана иступи скупина пријеступника и насилника пред чијим се поступцима згражавају сви грађани, нереди сукобљених навијача су сада прерасли у навијачки обрачун у који су укључени политичари, полицајци, новинари, па и читави народи. Овако имамо прилику слушати вреле медијске поруке намијењене само једној страни а против оне друге, након којих се на Интернет порталима разлијеже моћан ехо мржње препун отворених позива на линч.

БРЕМЕ одговорности

Медији су имали и увијек ће имати највеће бреме одговорности у кризним ситуацијама. Ова трагедија у Широком Бријегу није само сукоб навијачких скупина. Од медија овиси колико ће ово насиље остати из нас или ће из медија поново прећи на улице. Медији стварају пријатеље и непријатеље, добре и лоше играче, људе и нељуде. Медији су у стању да узнемирену, испрепадану и огорчену масу са улице пошаљу у наше домове као што су једнако у стању да их са екрана и новинских стубаца поново врате на улицу. A када се на улици почну рјешавати најтежи друштвени проблеми, поготово међунационални сукоби, онда они који су већ некако преживјели бројна "догађања народа" добро знају куда то води.

*********************** 

Реаговање на текст "Говор мржње, па шта", 

РAК не врши регулацију садржаја на Интернету

Регулаторна агенција за комуникације (Aгенција) Вам се обраћа поводом текста "Говор мржње, па шта" ауторице Сање Влаисављевић објављеног у "Гласу Српске" 03.10.2009. године (страна 2).

С тим у вези, а у циљу тачног и објективног информисања Ваших читалаца, овом приликом желимо указати на нетачне тврдње изнесене у тексту које се односе на пропусте које наводно Aгенција чини у примјени надлежности из Закона о комуникацијама БиХ.

Да је ауторица текста истражила писања и неких других медија, али и Ваших новина у којима се у више наврата писало и јасно пренио наш став о овој теми, уочила би сљедеће: "Регулаторна агенција за комуникације не врши регулацију садржаја на Интернету. Надлежна је само за један сегмент, а то је издавање дозвола за пружаоце интернет услуга. Само у случају да суд наложи кориснику да са сервера уклони садржај за који је установљено да је недозвољен, корисник је дужан да поступи по одлуци. У супротном, може бити одговоран и за кршење услова дозволе."

Укратко, садржаји који се дистрибуирају путем Интернета нису у надлежности регулаторних тијела нигдје у Европи, па тако ни у Босни и Херцеговини.

Тачно је да Aгенција, између осталог, издаје и дозволе за аудиовизуелно медијске услуге. Међутим, аудиовизуелна медијска услуга је, у најкраћем, услуга под директном уредничком одговорношћу, што садржај портала није. Aуторици сугеришемо да проучи важећу регулативу из надлежности Aгенције, као и Директиву о аудиовизуелним медијским услугама, чије усклађивање са регулативом која се примјењује у Босни и Херцеговини представља једну од обавеза БиХ у процесу прикључења Европској унији.

Коначно, горе наведено не значи да на Интернету не постоје садржаји који могу бити у супротности са законским прописима у БиХ, но, у том случају задатак ауторице текста је био да провјери и наведе који су то органи и тијела који су надлежни за процесуирање оваквих случајева.

Aуторица је и раније у више наврата поред изношења нетачних информација о примјени надлежности Aгенције, показала елементарно непознавање материје о којој пише. Стога, сугеришемо ауторици да прије писања о овим и сличним сложеним темама контактира Aгенцију.

Биће нам задовољство дати одговоре, а све у циљу тачног информисања Ваших читалаца. 

Aмела Одобашић

Руководилац сектора за односе с јавношћу

 

Колумне Коментар дана