Године распада

Године распада
Мирјана Кусмук
05.04.2014 08:08

Међународна заједница и прије почетка рата у БиХ и распада државе Југославије, али и у свим мировним плановима послије тога, показала је да сматра да рјешење за самосталну Босну није у њеној унитаризацији, него у децентрализацији

. Како тада, тако до данас, битка што дипломатска, што ратна око концепта уређења "Југославије у малом" одвија се без престанка пуне 22 године.

Од Кутиљера до данас

У покушају да се спријечи рат, у Лисабону је 23. фебруара 1992. године одржана Конференција о БиХ на којој су договорени принципи њеног уређења. У "Изјави о начелима новог уставног уређења БиХ" она је дефинисана као држава састављена од три конститутивне јединице које би се залагале за заштиту људских права и заштиту права мањина. Скупштина је требало да се састоји од два дома - дома грађана и дома конститутивних јединица, а за доношење одлука била би потребна већина.

Конференција је одржана у организацији португалског министра Жозеа Кутиљера, а на документ назван "Кутиљеров план" потписе су ставили Радован Караџић, Алија Изетбеговић и Мате Бобан.

По повратку кући Изетбеговић је повукао потпис и отворио врата рату. Неки тврде да је то урадио на наговор јастребова из СДА, а други на наговор посљедњег америчког амбасадора у држави званој Југославија Ворена Цимермана.

Сам Кутиљеро много година касније на суђењу Радовану Караџићу казао је да су Изетбеговића и његове сараднике "добромислећи аутсајдери са стране храбрили да одбаце мировни споразум из 1992. и боре се за унитарну босанску државу".

- Алија Изетбеговић би једно говорио насамо, а друго јавно. На првом ручку током преговора увидио сам да је Изетбеговић лажов и да му се не може вјеровати. Он је увијек одступао од оног што је већ био прихватио да учини - изнио је Кутиљеро своје утиске из тог времена.

Рекао је и то да би прихватањем принципа о будућности БиХ, који су потписани 1992. године у Лисабону, "босанско питање" могло бити ријешено раније и што је још важније без рата и великих људских страдања.

Повлачење потписа Алије Изетбеговића пратио је референдум о отцјепљењу БиХ од државе Југославије, који је одржан 29. фебруара и 1. марта 1992. године и на којем су за независну државу гласали Бошњаци и Хрвати, док су Срби бојкотовали то изјашњавање.

БиХ је прогласила независност одмах након првих резултата референдума, 1. марта, а земље чланице ЕУ признале су је као државу 6. априла 1992. године. Те ноћи у Сарајеву је почео крвави грађански рат.

"Истинска је трагедија што мир није постигнут путем Изјаве о принципима. Када се упореди мапа која је била додатак Изјави и мапа која је дио Дејтонског споразума из новембра 1995. године, види се да је, послије три и по године ратовања, резултат скоро исти. Многи животи су могли бити сачувани".

Ова Кутиљерова изјава доказ је да ни рат није могао да донесе испуњење нереалног сна бошњачке политике у БиХ, а то је централизација и унитаризација. Сви каснији мировни планови, па и онај Дејтонски, којим је окончан рат, БиХ су видјели као децентрализовану државу.

Резолуција

Иако је Мировни уговор из Дејтона и Устав дефинисао БиХ као државу два ентитета и три конститутивна народа, од тог дана бошњачки политичари, медији и НВО не одустају од тврдоглаве накане да земља може да живи само као унитарна и централистичка држава.

Управо са циљем унутрашње прекомпозиције БиХ делегиран је и проблем Сејдић-Финци, који се, умјесто да испуни закулисни циљ укидање РС, креаторима вратио као бумеранг, отварајући нови проблем: рјешавање хрватског питања у БиХ.

Хрвати у БиХ то питање увели су на велика врата оснажени уласком Хрватске у ЕУ. Хрватски посланици у Европском парламенту успјели су одмах по уласку у европске институције да издејствују Резолуцију о БиХ, због које политичко Сарајево ноћима не може да спава.

У Резолуцији, о којој се не прича и не пише у Сарајеву, јасно се наводи да су "и сепаратизам и централизам подједнако кочничари европске перспективе БиХ" те да "унитарне снаге коче пут БиХ према ЕУ".

По опробаној тактици "ћути као да се није десило", бошњачки политичари бјеже од онога што морају да учине: од изјашњавања о томе да ли су за Резолуцију ЕУ или против ње. Ако су "за" онда се одричу унитаризације, ако су "против", онда се одричу ЕУ.

ЕУ је овом резолуцијом ушла у суштину рјешавања проблема и коначно раскринкала провидну игру бошњачке политике, која је годинама играјући на карту лажног неутралног грађанског концепта, радила на пројекту унитаризације и хегемоније земље.

Сви они који су се супротстављали том "светом" концепту осуђивани су као рушитељи и мрзитељи државе БиХ, у чему је Милорад Додик апсолутни фаворит.

У том "демократском озрачју" на велика врата у политичку и друштвену праксу враћен је "вербални деликт" чија је посљедња жртва почасни грађанин Сарајева Милан Бандић.

Загребачки градоначелник ни мјесец није носио титулу која му је одузета само неколико дана након што се усудио да се јавно нада да ће БиХ ускоро бити састављена од три ентитета.

"Квака 22"

Да је "свако зло за неко добро" још једном сам се увјерила на личном примјеру. Послије колумне "Трећи ентитет" мени нису имали шта да одузму, јер у Сарајеву ми ништа није ни остало послије 6. априла 1992. године. Осим враћеног станарског права мојим родитељима, у стану без иједне успомене, без иједне фотографије, спаљени су сви докази претходног живота. Па и све ћириличне књиге однесене су као "доказ четничке идеологије" станара.

Невоље са књигама у Сарајеву трају до данас. Проф. др Миле Ласић недавно је написао једну у којој исказује демократски став о неопходној федерализацији БиХ, што је било довољно да му буде забрањена њена промоција.

У земљи, у граду у којем се одузимају титуле због вербалног преступа и протјерују књиге због неслагања са њиховим садржајем или писмом на ком су написане, илузорно је говорити о демократији, која би требало да значи уважавање мишљења другог и другачијег.

Једна од највећих заблуда коју живимо управо јесте да је са комунизмом срушена комунистичка свијест.

- Стаљинизам је старији од Стаљина - поновио би опет мој аналичарски алтер е­го.

У недјељу, 6. априла, навршиће се 22 године како бошњачка политичка елита истрајавајући на концепту унитаризације и хегемоније противно вољи друга два конститутивна народа сноси највећу одговорност за стагнацију БиХ у сваком смислу.

Истовремено разлике између етнички хомогених дијелова државе прогресивно се увећавају готово свакодневно.

Ево један примјер. Прије 22 године у Сарајеву су за Турску знали само шверцери златног накита. Данас се на улицама Сарајева слави побједа странке Реџепа Ердогана на изборима у тој земљи.

То је онај Ердоган што је на удару критика због великих корупционашких афера његове владе, онај исти што је забранио "Твитер", "Јутјуб" и ограничио интернет комуникације у ери информатике и глобалних комуникација, онај против којег су његови сународници мјесецима протестовали на Таксиму.

Зато је "Квака 22" једини логички постулат БиХ.

Појам "Квака 22" преузет је из истоимене култне књиге Џозефа Хелера, по којој је снимљен филм, а говори о америчким ратним пилотима који су, ако би хтјели да се скину са борбених летова, морали да буду проглашени лудима. А да би неко био проглашен лудим, морао је претходно да буде прегледан, а да би био прегледан морао је да тражи преглед. "Квака 22" била је у томе што би луђак морао да затражи преглед, што би, ако би затражио, значило да није луд.

У "Кваци 22" лежи рјешење проблема БиХ. Ако затражимо систематски преглед значиће да нисмо луди иако 22 године носимо лудачке кошуље.

Колумне Коментар дана