Faris(ejstvo) protiv Republike Srpske

Faris(ejstvo) protiv Republike Srpske
Milan Blagojević
07.02.2019 14:03

Čitam “Glas Srpske” od 5. februara 2019. godine i u njemu zapažam članak pod naslovom “Izetbegović se 'povlači', promjenu imena tražiće građani”. U članku se navodi da je pripremljen plan za osporavanje imena Republike Srpske, prema kojem će SDA odustati od najavljenog pokretanja postupka u navedenom pravcu pred Ustavnim sudom BiH, ali će umjesto toga Bošnjaci iz Srpske masovno početi da podnose tužbe pred sudovima u Republici Srpskoj i FBiH, u kojima će navoditi da se osjećaju diskriminisanim zbog imena Republike Srpske.

Kako se to radi? Kazano jednostavnim, svima razumljivim jezikom, to će izgledati ovako. U naoko benignoj parnici, recimo za plaćanje duga koji Republika Srpska ima prema nekom licu, to lice će, nezadovoljno presudom prvostepenog suda u Srpskoj, izjaviti žalbu nekom od viših sudova u Srpskoj, pa će u toj žalbi osporavati prvostepenu presudu ne samo zbog eventualnih nepravilnosti u njoj, već i zato što u zaglavlju presude stoji, kao što i treba da stoji, ime Republike Srpske. E u vezi s tim, žalbom će, prema unaprijed pripremljenim i datim instrukcijama iz odgovarajućeg centra moći (kreatora ove neljudske rabote), biti navedeno da je presuda navodno nepravilna jer je u njoj navedeno ime Srpske, zbog čega se žalilac navodno osjeća diskriminisanim. Zna žalilac, a i oni koji su mu to sve pripremili, da takav žalbeni navod nije pravno osnovan, ali on(i) i hoće upravo takvu presudu da bi išli apelacijom pred Ustavni sud BiH. Ako ne uspiju ni na tom sudu, što se kao mogućnost nikako ne smije isključiti (imajući u vidu dosadašnju naopaku praksu tog suda prema kojoj je dvoje sudija Bošnjaka i troje inostranih sudija u pitanjima sličnim ovom preglasavalo ostale sudije tog suda), onda će žalilac udružen sa svojim “mentorima” da podnese žalbu Evropskom sudu za ljudska prava, tražeći da taj sud kaže da Republika Srpska više ne smije tako da se zove.

Udruženi poduhvat

To je, dakle, suština ovog udruženog poduhvata, s tim što njegovi članovi računaju da će u Evropskom sudu za ljudska prava naići na podršku. Takva očekivanja nisu bez osnova, kao ni u slučaju Ustavnog suda BiH, ali s jednom, nimalo beznačajnom razlikom, na koju ovdje želim da ukažem. Da bi se to razumjelo, moram se vratiti na članak “Glasa Srpske” s početka ovog teksta. U njemu je pomenuto ime Farisa Vehabovića, sadašnjeg sudije Evropskog suda za ljudska prava, koje je veoma važno u cijeloj ovoj priči. Naime, za Farisa je prof. dr Vitomir Popović u navedenom članku rekao da je “tokom rata bio pripadnik muslimanske obavještajne službe AID”. Jednako važan podatak vezan za istu osobu je nešto što se malo zna kod nas, a to je način na koji je Vehabović postao sudija Evropskog suda za ljudska prava. Pisao sam već o tome, ali nije zgoreg ponoviti da je Faris bio registrar (jednostavnije i istinitije kazano sekretar) Ustavnog suda BiH, u kom svojstvu je učestvovao daleke 2001. godine na jednom seminaru na Ilidži na kojem sam i ja učestvovao. Sjećam se kao sad, Vehabović je tom prilikom bio u pratnji dr Kasima Begića, koji je, što treba reći, bio jedan od glavnih kreatora protivustavne odluke Ustavnog suda BiH o tzv. konstitutivnosti naroda. Faris je, nakon sekretarovanja u Ustavnom sudu BiH, unaprijeđen ni manje ni više do za sudiju Ustavnog suda FBiH, a nedugo zatim je imenovan i za sudiju Evropskog suda za ljudska prava. Dakle, bez relevantnog sudijskog iskustva Faris je poput fariseja, to jest odvojenog, izdvojenog lika, jer termin farisejstvo znači i to, unaprijeđen na najvišu moguću sudijsku funkciju, što više nego dovoljno govori i o tome kakav je taj Evropski sud za ljudska prava kad se u njega može doći kao sudija i na ovakav način.

I tako, Faris je s pozicije sudije tog suda nedavno (“Nezavisne novine” od 24. januara 2019. godine) “podsjetio da svaki građanin BiH ima pravo da pokrene proceduru pred Evropskim sudom za ljudska prava ukoliko smatra da mu je uskraćeno neko pravo, pa i onda kada je u pitanju naziv entiteta”. Farise, Farise, aferim Vam na ovoj neistini, koja me od Vas nimalo ne čudi, ako samo uzmemo u obzir način na koji ste uzletjeli do Strazbura. Ali, osim što ste izrekli jednu (pre)ozbiljnu neistinu, Vi ste se, Farise, nedopustivo upustili (učlanili) u navedeni poduhvat, na koji ovdje ukazujem jer ste sa pozicije sudije Evropskog suda za ljudska prava strankama dali pravni savjet kako da napišu apelaciju tom sudu, pa da onda Vi o njoj odlučujete kao sudija tog suda. To nimalo ne služi na čast sudijskoj funkciji jer ste na navedeni način, već prejudicirali odluku Evropskog suda za ljudska prava u ovoj ujdurmi.

Konstrukcije

Farise, javnosti radi treba reći da su Vaše tvrdnje (pre)ozbiljno neistinite i pravno neutemeljene zbog razloga odavno poznatih u pravnoj nauci (a svaka nauka je istina), za koju su stoga neprihvatljive floskule i konstrukcije kakve se proturaju u protivustavnoj praksi Ustavnog suda BiH i Evropskog suda za ljudska prava. Kažem to zato što je ovaj potonji sud, sa Vama, toliko proizvoljan u svojim konstrukcijama da kaže (u odluci u predmetu Pilav protiv BiH iz 2016. godine) da je ovdje navodno “...do­šlo vrijeme za politički sistem... bez davanja posebnih prava konstitutivnim narodima...”. Farise, za ovu odluku ste i Vi glasali kao sudija Evropskog suda za ljudska prava, pa ste tako, uz onaj Vaš pravni savjet, postavili temelje da i u poduhvatu na koji se sprema(ju), kad sve to formalno stigne tamo u Strazbur, kažete da je navodno došlo vrijeme i da se Republika Srpska više ne smije tako zvati.

Sve to je toliko izopačeno i neljudski, što potvrđuje i kratka argumentacija koju sam ostavio za kraj. Ne zbog Vas, Farise, već zbog naše javnosti. Dakle, poštovani građani Republike Srpske, ime Srpske je pravno priznati pojam ne samo u unutrašnjem pravu, već i u međunarodnom pravu, jer je Republika Srpska pod tim imenom priznata u svih 11 aneksa Dejtonskog mirovnog sporazuma kao izvora međunarodnog prava. Zbog toga nijedan sud na našoj planeti, dakle ni Međunarodni sud pravde, a još manje Evropski sud za ljudska prava, nema pravo da Srpskoj zabrani njeno ime kad je ono tako čvrsto priznato međunarodnim pravom.

Na tom međunarodnopravnom legalitetu i legitimitetu imena Republike Srpske izgrađen je i ustavnopravni legitimitet tog imena. Stoga ne čudi, s obzirom na njegovo međunarodnopravno utemeljenje, da je naziv Republike Srpske priznat i u Ustavu BiH. U preambuli tog ustava poziva se na Opšte principe usvojene u Ženevi 8.9.1995. godine, koji su takođe međunarodnopravni akt kojim je određeno da Republika Srpska nastavlja svoje postojanje u skladu sa svojim Ustavom. Zbog toga onda i jeste u članu 1. stav 3. Ustava BiH najprije propisano da je BiH sastavljena od Republike Srpske i Federacije BiH, nakon čega je ime Republike Srpske, ne samo forme radi, već iznad svega u esencijalnom pogledu, priznato u Ustavu BiH i u njegovim članovima 4, 5, 7. i 8.

To su, dakle, razlozi zbog kojih najprije Ustavni sud BiH nema nijedan valjan osnov da na bilo koji način dovede u pitanje ime Srpske jer bi time prekršio Ustav BiH. Ali, jednako tako, takvo pravo nema ni bilo koji drugi sud na svijetu. Prije svega, to pravo nema ni Međunarodni sud pravde kao najviša sudska instanca Organizacije Ujedinjenih nacija jer i taj sud mora da tumači i primjenjuje sve međunarodne ugovore onako kako glase, a ne da ih na bilo koji način revidira, pa ni time što bi rekao da se ime Republike Srpske briše iz Dejtonskog sporazuma kao međunarodnog ugovora (sudije tog suda takvu glupost sebi nikako ne bi dozvolile). Pa kad sve navedeno važi za svjetski najvišu sudsku instancu, to onda još više mora da važi i za Evropu i Evropski sud za ljudska prava, kao neodvojivi dio organizacije Ujedinjenih nacija.

prof. dr Milan Blagojević, redovni profesor ustavnog prava iz Banjaluke

Kolumne Komentar dana

© Glas Srpske 2012 | Impresum | Marketing | Kontakt | Latinica | Ćirilica