Енглески пацијенти

Енглески пацијенти
Мирјана Кусмук
10.07.2015 00:08

- Имамо само једно веома лако питање и ако добијем позитиван одговор, Србија ће променити став. Тражимо од британске владе да нам покаже двоје људи које су помирили овом резолуцијом. Не тражимо народе, већ двоје људи које су помирили. Не постоји тако нешто. Само су продубили разлике, пробудили тешке емоције. Нису о томе ни бринули.

Ову сликовиту истину рекао је премијер Србије Александар Вучић неколико дана уочи стављања на дневни ред сједнице Савјета безбједности УН британске резолуције о Сребреници.

Након што је сједница одгођена за један дан због удаљених ставова Русије, Кине и Британије, Вучић је открио да "Енглези нису успели да одговоре на то питање и пронађу двоје људи које је резолуција о Сребреници помирила".

Јасно је и будали да то није ни био циљ резолуције, која је била толико "озбиљна" да је претрпјела чак седам измјена. Нити су у њеном фокусу, 20 година касније, као ни 11. јула 1995, биле жртве злочина. Жртве, посебно ако су на Балкану, одувијек су средство за поткусуривање великих.

Тајне архиве

Тако је и циљ британске резолуције у УН, прије свега, било цементирање правне квалификације злочина у Сребреници као геноцида, јер би то имало дугорочне и правне и политичке посљедице по Србију и РС. Аналитичари се слажу да би то Републику Српску означило као "геноцидну творевину", а Србију трајно обиљежило као кривца са свим посљедицама које то носи.

Не знам да ли је Савјет безбједности УН икада усвојио резолуцију о најмасовнијем геноциду у модерној историји свијета, масакру Хута над 800.000 Тутса у Руанди 1994. године, али знам да је 2000. године Савјет безбједности УН признао властиту одговорност, јер није зауставио геноцид. Тадашњи шеф мировних операција УН и каснији генерални секретар УН Кофи Анан признао је да осјећа "личну одговорност" што није учинио више да спријечи покољ у Руанди.

Управо је то "детаљ" који недостаје британској резолуцији да би могла оправдати стављање Сребренице на међународну агенду 20 година касније.

Уочи самог гласања у УН британски "Гардијан" отворио је овај проблем текстом у којем тврди да су Велика Британија, САД и Француска шест недјеља раније знале да ће Сребреница пасти и да су је свјесно жртвовале. Огласио се потом и бивши њемачки шеф дипломатије Клаус Кинкел који је рекао да је у случају Сребренице одговорност на УН, NATO-у, ЕУ и њему самом јер су заказали.

Иако Кинкел тврди да се то догодило, јер нису знали шта се спрема, демантује га телефонски разговор Била Клинтона и Жака Ширака са којег је ових дана CIA скинула ознаку тајности. У том разговору који је објавио Н1 Ширак говори Клинтону да се спрема злочин у Сребреници, а Клинтон њему да то није важно, јер је од Жепе и Сребренице много важније Горажде.

Клинтон одбацује и могућност ваздушних напада на српске положаје око заштићене зоне под контролом УН - Сребренице иако су раније ваздушним ударима зауставили офанзиве Војске РС на друге двије заштићене УН енклаве - Бихаћ и Горажде.

- Прије него што осигурамо ваздушни удар морате знати да ће он нанијети велике губитке Србима у одређеним подручјима. Посавјетоваћу се са војним савјетницима, али они су врло скептични - каже Клинтон Шираку.

Много тога у и око Сребренице из непознатог разлога остало је до данас тајна. Тако је и са великим бројем докумената УН на којима још стоји ознака тајности и чије скидање не тражи нико.

Посве невјероватно, као што је невјероватно да у новембру 1995. године на преговорима у Дејтону, којима је окончан рат у БиХ, нико није ни поменуо Сребреницу и њену трагедију.

Учесници мировних преговора тврде да злочин у Сребреници нико није поменуо ни у формалним ни у неформалним разговорима. Чак ни Алија Изетбеговић у Дејтону није тражио специјални статус за Сребреницу, нити да Сребреница припадне ФБиХ, него је инсистирао да ФБиХ припадне Устиколина, јер се у њој налази најстарија џамија у БиХ изграђена 1448. године. О злочину у Сребреници, о жртвама, није рекао ни ријечи.

Много контроверзи прати и одавно медијски експлоатисани записник са једне сједнице ратног Предсједништва РБиХ на којој Алија Изетбеговић каже: "Клинтон ме наговара да пустим четнике у Сребреницу. Мора бити масакр и не мање од четири или пет хиљада жртава и онда ће они интервенисати". А тадашњи командант Армије РБиХ Сефер Халиловић му одговара: "Алија, јеси ли ти полудио?"

Непознато до данас је и зашто је командант Сребренице Насер Орић са 20 својих команданата напустио Сребреницу у априлу 1995. године. Зашто су три мјесеца прије злочина команданти отишли на школовање, ко и зашто их је тамо послао.

Хакија Мехољић тврди да је "међународној заједници требао један геноцид у БиХ да прекине рат".

Истина

Због свега тога и хиљада других питања и разлога немогуће је затворити причу о злочину у Сребреници док сва документа не буду доступна. Посебно она која се налазе у архивама УН, али и тајних служби.

Немогуће је историчарима или медијима када буду долазили до нових доказа и докумената забранити да их презентују јавности, јер је "истина" верификована резолуцијом УН о којој нема расправе.

Ако се тако посматра цијела ствар, онда је извјесно да је поред политичке квалификације злочина у Сребреници, циљ британске резолуције био и онемогућити свако даље "чепркање" и истраживање злочина.

Јер како посматрати чињеницу да Савјет безбједности УН равно 100 година није усвојио резолуцију о геноциду над 1,5 милиона Јермена извршеном 1915. године, а да је 20 година касније ставио на дневни ред резолуцију о геноциду над 8.000 Сребреничана? И да је узалуд више од 20 земаља, укључујући Француску и Русију, признало масовна страдања Јермена као геноцид, а да га САД у настојању да не испровоцирају Турску никада нису тако означиле. И да је, иако се током изборне кампање 2008. године Барак Обама залагао да се страдање Јермена оквалификује као геноцид, касније, када је изабран, та масовна убиства назвао "једним од најтежих злочина у 20. вијеку" не помињући геноцид.

И да британски парламент 100 година није усвојио резолуцију о геноциду над 1,5 милиона Јермена, нити је резолуцију о осуди тог геноцида упутио Савјету безбједности УН.

Нису сви геноциди исти. Са нашом и несрећом Сребренице је другачије. На тој несрећи многи свјетски политичари су изградили своје каријере.

Властиту одговорност за Сребреницу нико од њих није ни поменуо, исто као што Савјет безбједности УН никада није ставио на дневни ред своју одговорност иако је и очигледно и јасно да није заштитио "заштићену зону УН".

За нас, чије животе "једу скакавци" и којима је живјети их на овим просторима до биолошког краја, та истина је и важна и драгоцјена. Јер само она је једини пут до стварног помирења.

То сасвим је јасно није британска резолуција против које је од почетка једна од страна учесница или народа који овдје живе. Она нас је само све заједно поново бацила на постељу "енглеског пацијента" који је крив за своју тужну судбину иако је није ни контролисао. Пацијента којег су полили бензином у тренутку док је палио шибицу.

Зато онај који се у будућности буде бавио резолуцијама с намјером да помири, да цементира, да истину стави на сто, морао би у њима да осуди све крваве злочине на Балкану у 20. вијеку. Од аустријских у Србији и БиХ у Првом свјетском рату, до њемачких и злочина НДХ у Јасеновцу, Јадовну... преко оних Армије РБиХ у Кравицама, Залазју... до српских у Сребреници... или протјеривања више од 200.000 Срба из Хрватске, па злочина ОВК на Косову... Не би ли можда престао "злочин да рађа злочин који рађа злочин". Јер пожари се и код нас на Балкану гасе водом, а не бензином.

Колумне Коментар дана