Драга моја Савета...

Драга моја Савета...
Мирјана Кусмук
06.12.2014 08:08

.

Као новинар, много сам

година потрошио на политичке

 бесмислице". Сад ми је лакше кад знам

да ни Црњански није изузетак.

                                                            Зоран Секулић, новинар

Драга Савета, јесам ли ја паметна, стручна и способна, јер немам сертификат ниједне политичке партије да сам паметна, стручна и способна. Нисам члан, нити сам била члан, нити ћу бити члан партије, тата ми је на оном свијету 20 година, мама ме напустила, нико у ближој и даљој фамилији није у врху било које политичке партије.

Писмо драгој Савети отишло је брзом поштом. А у међувремену...

За идеале гину будале

Принтани и електронски медији објавили су да Партија уједињених пензионера "захтијева од предсједника РС, Владе и институција система да им се код расподјеле функција обезбиједи мјесто директора Фонда ПИО и филијале ПИО Бањалука, те мјесто савјетника у Министарству рада".

ПУП је тражио још и једно мјесто делегата у Вијећу народа РС, два шумска газдинства или двије управе у ЈП "Шуме Српске", учешће у управним и надзорним одборима Фонда ПИО, "Шума" и "Пошта Српске".

Тек након што је лидер ПУП-а Илија Стеванчевић, познат као "Морете гласат", испоставио кадровску листу жеља, затражио је и приоритетно запошљавање дјеце погинулих бораца и пензионера (претпоставља се да има унуке), као и да ПУП-у буде обезбијеђен пословни простор у сваком насељеном мјесту РС за рад одбора, чиме би број простора могао да прешиша број чланова те странке бар за неколико десетина пута.

Предсједник ПУП-а није заборавио ни "базу", па је као један од услова навео и редовну исплату пензија до 10. у мјесецу, као и њихово ванредно повећање.

Гдје ће и како ће Илија наћи кадрове за функције које "захтијева" могло би се знати брзо, а извори блиски ПУП-у тврде да се од тренутка медијског публиковања листе кадровских жеља устостручио прилив чланова Партије. Мада и даље је непознато да ли право учлањења у Пензионерску партију имају искључиво даме изнад 60 и господа изнад 65 година живота? Ако је тако, онда опет остаје нејасно како ће извршне функције моћи да обнашају они који већ остварују право на пензију. Али ко зна, чуда су могућа, о чему свједочи и сам Илија. Иако има 77 година, у напону је политичке снаге.

Ово писмо политичког лидера у наглом и муњевитом успону потврдило је кафанска наклапања како политичка тржница ради нон-стоп.

- Пијаца ко пијаца, сви су ту: сјецикесе, накупци, прекупци, варалице, џепароши, ваге су наштимане, свако сваког вара, фарба, краде, лаже..., свједочи о атмосфери на тржници опет тај исти, непослушни алтер его.

Већ у самом старту разговора о политичким коалицијама "трговало" се са 75 директорских мјеста, а касније је, тврде учесници, у игри било више од 150. На том првом списку 75 поред сваке институције, завода, предузећа било је исписано име партије, тачније фактичко стање које је требало да појасни чији кадар је на челу "органа". Тек поред једног, евентуално два имена није било партије.

Занимљиво је да је већина тих мјеста попуњена по основу спроведених јавних конкурса на којима ниједан од услова није био чланство у политичким партијама. Како се онда догодило да буду именовани баш они које су инсталисале партије? Логично, али глупо питање. Јер у тој партијској кадровској расподјели плијена дешавало се свега и свачега, па и тога да је конкурс остајао отворен више од годину, да конкурс никада није био затворен, да је тек неколико година по окончању конкурса именован директор за кога је партија чувала мјесто...

И прије самих избора партије су већ имале попуњене кадровске крижаљке. Одавно се калкулисало ко су нови министри СДС-а ако се домогну власти, али не само то, него и ко су им директори, а ко амбасадори...

Управо зато политички и економски програми партија мало кога су занимали и на овим изборима. А и зашто би када је суштина бављења политиком ухљебљење страначких кадрова зарад остварења њихових личних амбиција, снова и финансијских потреба. За опште добро и идеале су изгинуле будале, а ако још и нису, брзо ће.

Прелетачи

Али да се вратимо партијским расподјелама "колача". Неколико дана уочи конститутивне сједнице Народне скупштине РС Адама Шукала разљутило је наводно одбијање Марка Павића да његовој партији уступи два мјеста директора и то: "Вода Српске" и Института за јавно здравље РС, те мјесто техничког директора РиТЕ "Гацко" и једно министарство - за економске односе са иностранством.

Тек након што је Павић одбио Шукалове кадровске захтјеве, не желећи да се одрекне ниједног од 24 позиције које је ДНС добио у првој рунди разговора, Шукало је политичку ситуацију довео до усијања повећавајући "цијену" на мјесто делегата у Дому народа Парламента БиХ.

Ништа мање није занимљив и свјеже делегирани услов "социјалиста", који су уз једног од народа изабраног добили четири компензациона (наградна) посланика таман колико сада траже министара у новој Влади РС.

Управо кадровска ухљебљења и постављења јесу разлог због којег вјерност партији није света, а политичко убјеђење је врло промјењива категорија. Примјера је много, а само један у мору сличних је директор већ поменутих "Вода Српске".

Драган Анђелић годинама је био кадар СДС-а. СДС га је поставио на мјесто директора бијељинског "Столара" (прије његовог уништења), затим на мјесто директора "Електро-Бијељине", па за директора "Аграрног фонда".

Након што је против њега поднесен већи број кривичних пријава и отворено сијасет истрага, СДС је одлучио да му се захвали. Када је провалио план, Анђелић је најавио прелазак у НДП Драгана Чавића. Али дошло је до изненадне промјене његових политичких увјерења, циљева и идеала, па је освануо у ДНС-у и као кадар те странке васкрсао на мјесту директора "Вода Српске".

ЦЈБ Бијељина и у јулу ове године поднио је још један у низу извјештај против Анђелића тужилаштву, овога пута због злоупотребе положаја или овлашћења којим је оштетио "Воде Српске" за 237.463 марке, а другима и себи прибавио незакониту имовинску корист.

Тужилаштво већ бар десет година води истраге по полицијским извјештајима, који га сумњиче да је као директор "Електро-Бијељине" починио више кривичних дјела, оштетивши то предузеће за неколико милиона марака.

Иако су медији годинама уредно објављивали што ревизорске, што полицијске извјештаје, што налазе тужиоца, ништа од тога није спријечило напредак Анђелића у партијској и директорској каријери. Он је једноставно знао у право вријеме да узме праву партијску књижицу.

Није Анђелић једини примјер, али врло вјерно одсликава на који начин владају политичке странке и на који начин појединци користе ту чињеницу.

Посве живописан је и примјер шефа Одбора за културу СНСД-а у Бањалуци Луке Кецмана. Прије четири године Кецман је основао СНС у РС поручујући: "Наш изборни резултат биће шок за владајућу гарнитуру која се успавала на ловорикама власти. Ми ћемо својим резултатом изненадити Милорада Додика и ми ћемо га срушити са власти, без обзира на његов политички маркетинг у који спада и прича о референдуму".

Након што је Кецман смијењен са чела "напредњака", политички је васкрсао као један од важних кадрова СНСД-а. Изјаву о рушењу сви су заборавили. И партија и јавност, која свакако не постоји.

Много је, много примјера политичких прелетача, неморала и хипокризије у свему томе. Исто као што је много оних којима је једини напор у страначком ангажману био да у предизборној кампањи, у којој их "није било ни у божићној плећки", ошацују фотељу и васкрсну трећи дан по изборима као кандидати за функције.

Све то логично је у земљи у којој је на власти партократија. По дефиницији то је "демократско уређење у коме се права власт не налази у институцијама државе, већ у рукама политичких партија".

Управо партократија довела је до пораста политички ангажованих људи, па и прелетача због чега број чланства партија варира у складу са њиховом позицијом у власти или опозицији. Примјера ради, од избора 2012. до децембра прошле године број чланова СНС-а у Србији порастао је за 200.000. Истовремено са одласком са власти почео је да пада број чланова ДС-а.

Код нас нема података о тачном броју партијских чланова, али је извјесно да би тај број могао бити много већи од броја чланова које је некада имао Савез комуниста. Разлог је прост: комунисти су партијске кадрове постављали само на руководеће позиције, али партијска књижица у комунизму није била услов за стручна, посебно не за неруководећа радна мјеста или за добијање било каквог запослење. Могао си бити портир, а да ниси члан СКЈ.

Ни у посљедњем рату партијска књижица није била услов за именовања (чак ни министара), а посебно не за именовања на челне позиције у областима као што су култура, здравство, образовање, медији или спорт.

Данас је посве јасно да се партије не боре за власт да би на стручна мјеста именовале стручне људе и тако оствариле опште добро за све грађане, него да би ухљебиле послушне и у већини случајева неспособне страначке кадрове и задовољиле апетите партијских ала. Управо због тога лоша кадровска политика и јесте основни узрок пропасти сваке партије, јер је неоспорно и њен апсолутни приоритет.

 Да су партијски подобни, а не способни, у апсолутној предности, а цијело друштво залог за њихово ухљебљење, свједоче и милионски губици већине јавних предузећа, посебно оних који су монополисти у својим дјелатностима. Али нејасно је, ако је то тако, како је могуће да партије у свом чланству немају неког ко би ипак знао да ради посао који му дарују? Или је и унутар самог партијског кадровског система негативна селекција?

Можда би једно од рјешења могао бити обавезан тест интелигенције за директоре, на којем је управо у трци за директора "Жељезница Србије" пало 29 од укупно 34 кандидата.

Саветин одговор

И прекидам, јер, ево стигао је одговор драге Савете. Преносим га у цијелости:

Драга,

Посљедње теорије јасно су утврдиле да коефицијент интелигенције није мјерило успјеха појединца, као што то није ни знање, ни способност, а ни стручност. Најважнија је социјална интелигенција захваљујући којој људи с лакоћом остварују животне циљеве и пењу се на друштвеној љествици. Људи могу бити паметни, образовани, радни, али то није довољно за успјех, ако немају социјалну интелигенцију да се уклопе у важећи систем вриједности.

Само социјално интелигентан човјек схвата да је веома важно да се прилагоди друштву, да не одскаче и да се не издваја ничим. Ако друштву у којем живи појединац опште добро и јавни интерес нису на првом мјесту, него прије свега лична и партијска корист, онда је први корак сваке социјално интелигентне особе учлањење у перспективну партију. Најбоље је учланити се у партију која има велики број кадровских мјеста, али нема довољан број кадрова. У вашим специфичним условима додатни добитак је учланити се у партију која оскудијева бројем чланова из твоје нације.

Немој да се наљутиш, али више промућурности сам очекивала.

Твоја Савета

Колумне Коментар дана