Дијалог једино рјешење проблема

Дијалог једино рјешење проблема
Сања Влаисављевић
13.06.2009 00:00

Дијалог је увијек једино рјешење проблема. Још када ово изјави политичар, онда треба вјеровати да има политичке воље да се проблеми превазиђу. Када политичар изјави да одлуке треба да се донесу "апсолутним консензусом" и "договором" онда није ријеч о неозбиљном лидеру, већ некоме тко уважава другачије мишљење.

Aли како објаснити да покушај договора, преговора, па што да не и уступака бива унапријед осуђен на пропаст у јавном, медијском простору. Одласци на разговоре из Сарајева у Бањалуку и из Бањалуке у Сарајево се представљају као одласци на ноге, падање, попуштање, јастребовање и како све не.  

У тренутку када је више него очигледна политичка воља да се модифицирају извјесне политичке одлуке у једном ентитету, дакле када је очигледна спремност да се питања која се односе на бољитак БиХ ријеше, говорити и писати о "падовима" није ништа друго него недостатак воље да коначно ишта буде ријешено за добробит ове земље.

 Непринципијелно дизање тензија

Гледам насловну страницу прилога једне дневне новине и помислим "ево коначно интервју са Додиком, ево коначно демократизације медијског простора и давања могућности "другој страни" да изнесе своје мишљење о извјесном проблему". Листам даље и очекујем, у најмању руку, интервју, писмо или било које друго обраћање споменутог политичара, када тамо негдје наиђем на текст у којем умјесто интервјуа видим неку причу која се односи на Додика и актуално питање закључака Народне скупштине РС. Можда и не би био тако велики проблем у тренутку када су све очи у цијелој земљи упрте на разјашњење проблема са закључцима прочитати и неки аналитички текст о свим аспектима увјета које је поставио Високи представник, о ставовима водећих политичких лидера из оба ентитета, али прочитати осуде и пресуде је већ више него малициозно. A малициозност се односи, свиђало се то некоме или не, на БиХ а не на Додика. Како? Уколико се и прије било које политичке одлуке, коментара или става напросто непринципијелно ровари по лидерима у РС-у па тако и по Додику, онда то није ништа друго него непринципијелно дизање тензија које доприноси дестабилизацији земље. У исто вријеме можемо као сасвим небитну вијест прочитати, уствари најзначајнију политичку вијест, а која се односи на разговор и, гле чуда, договор господе Инцка и Додика о наставку прудског разговора и неопходности преузимања свих мјера да се неријешена актуална питања ријеше, ово роварење постаје још већи дестабилизирајући фактор.

Дакле, епски текст у којем су кључни појмови: додиковци, додиковање, трули компромис, реми, утакмица, ересовски вожд, нетипични Србин (ово је комплимент, али не Додику!?), митска ријека Дрина, најопаснији меци из властитих редова, антиересовска тирада, прича о вјечној српској је само прича за малу дјецу, неприкосновеник у шкрипцу, запријетио, сателити који подвијају реп, завичај калиновачкога наполеона, мрчио папир, практични вјерник, "помолио богу да му просвијетли памет другару Мићи", бањолучки кремљ, мало га је пренијело, болежљивији предсједник, јастерб, дијагностицирано стање... има за циљ да грађанима, прије свега Федерације, укаже на најсликовитији начин у каквој се тренутно ситуацији налазе РС, њени највећи политички лидери и како само један поглед са праве стране то може видјети и описати. Описати довољно добро да... A сада се поставља питање да шта? Да укаже грађанима РС како они више никада не треба да бирају политичко руководство које имају, како сваки покушај самосталног одлучивања не долази у обзир, како  њихови политички лидери имају помућен разум, како само сугестијама из Федерације они могу схватити колико ништа не ваља у РС-у, како свака помисао на легитимни ентитет треба да падне у воду...

Oпсесивна обузетост

Или можда ипак ови медијски прилози показују опсесивну обузетост политичким лидерима из РС, чак и када је много драгоцјеније (уколико говоримо језиком принципијелности) писати о сваком па и најмањем политичком помаку у разрјешењју проблема пред којима се налази БиХ. Писати или говорити о падовима политичара у тренутку када цијела земље може пасти, а не писати о могућностима рјешења проблема или не тражити мишљење онога о којему се пише јесте задатак који се поставља само са једним циљем: циљем разарања земље. Свако представљање искључиво негативних аспеката једне политичке опције, чак и негативно представљање свих позитивних политичких помака, дефинитивно није у служби промовирања заједничке, јединствене, отворене БиХ како често воле заговарати слободарски медији у Федерацији.

И коначно сасвим успут споменути да постоје начини да се ријеши проблем, или да је дијалог једино рјешење проблема, а притом инсистирати на постављању комуникацијских зидова јесте погубнија медијска политика него што је и у најгорем случају исход тренутне ситуације у БиХ. Забрињава и чињеница да ниједан позитиван став који су изнијели политичари из РС-а није обиљежен нити једним плусићем или прстићем на горе, чак и када су изјављивали да ће учинити све како би проблеми пред којима се налазе били ријешени. Штета што у "грађанским" медијима није пренесена и изјава предсједавајућег Вијећа министара: "Постоје неспоразуми, али они се могу отклањати само компромисима, односно дијалогом. НСРС је озбиљна као што су то и међународне организације, али је у сваком случају неопходно мало више кореспонденције и више међусобног разумијевања".

У овој изјави се недвосмислено разазнају ријечи: "компромис, разумијевање и дијалог", док се у преношењу информација о овим политичарима и њиховом политичком дјеловању чује нешто друго: неразумијевање и суштински недостатак дијалога. Штета што реченица из наслова овог текста није преузета из добронамјерних и демократски оријентираних медија већ од политичара из РС-а.

(Aуторка је директор Центра за културу дијалога БиХ)

Колумне Коментар дана