Данас те објавим сутра те похвалим

Данас те објавим сутра те похвалим
Сања Влаисављевић
28.08.2009 22:00

Данас те објавим сутра те похвалим могао би бити слоган неких овдашњих медија. Штошта у сарајевским медијима може бити предметом анализа, али неке појаве су заиста посебно интересантне.

Објавим те похвалим те

Веома занимљиве су похвале које упућују извјесни медији другима. Још занимљивије је пратити коме када и како објављују текстове. Гледам тако у једним сарајевским дневним новинама објављен текст блиске сураднице те новине и сутрадан у истим новинама у чувеној рубрици за оцјењивање тај исти текст похваљен са једним прстићем нагоре. Како у Сарајеву постоје новинарски табори тако је подједнако могуће прочитати похвалу сјајном писању свога таборског  колеге, видјети преузете цитате или чак читаве текстове како би се показала братско-сестринска солидарност, а онда би опет ти исти текстови или цитати били похваљени у рубрикама намијењеним за то. Иначе рубрике за похвале су намијењене само пробраним, као уосталом и рубрике за критику. Нема мијешања, зна се што је за кога. Изузетке чине случајни преласци из пријатељских у непријатељске релације, те споменуте рубрике бивају обогаћене новим ликовима.

Морално чистунство

Посебну моралну подуку можете пронаћи код неких уредника сарајевских седмичних новина који не само да вас подучавају што значи бити моралан већ и јавно хвале своју моралност. Оно што такођер задивљује јесте истицање моралних квалитета у име којих јавно наступају спрам свих других који то дефинитивно нису, као и непрестано морално омаловажавање колега из струке, а који не припадају истом табору. Њихова неморалност (неподобних колега из струке) је увијек и наново неупитна јер само су они грађански оријентирани морални и само они знају препознати добробит за босанскохерцеговачког човјека. Они и када, не дај боже вријеђају, то раде са педагошком сврхом исправљања грешника.

Табори

Табори! Табори су синоним за ове медије. Aко ниси са ниси никако. Aко смо у братској блискости наш медијски простор вам је неограничено отворен уз пуно ријечи хвале. Aко се на једног човјека или институцију, политичку партију или лидера окоми један таборски медиј окомит ће се сви из другог табора одмах у наредном броју. Aко треба да се вријеђају други медији онда здруженим снагама онако опозицијски нападају без милости. У таборе се не улази лако. Треба показати оданост, а оданост се огледа у препознавању увијек истих непријатеља. Жестина јавних напада на исте мете је улазница у свијет веома опасних, а опет увијек угрожених грађанских, урбаних, антинационалистичких медија. Табори су још по нечему занимљиви. Уколико постоји опасност да неки потенцијално занимљиви медиј није довољно "покривен" истомишљеницима, новинарске прекоманде у те друге медије се обављају по хитном поступку. У задње вријеме се осваја и Интернет простор и гради мрежа истомишљеника и на том пољу.

Другачије мишљење или контраставови у антинационалистичким медијима су непознаница. Писати о нечијем криминалу на примјер значи писати само на основу једног извора и без изјаве стране о којој је ријеч. Интервјуирати особу која је на мети за одстрел тог медија? Ма не долази у обзир. Замислите само да нешто добро каже, да понуди контрааргументе? Па пропаде теза да није добар. Замислите само да се у истом тексту о некој теми нађу документи који релативизирају новинарску тврдњу веома често темељену на особном ставу и особној нетрпељивости према ономе или онима о којима се пише. Е нема ни то, јер пропада раније зацртана одмазда према објекту писања. Другачије мишљење, а самим тиме и култура дијалога су ипак још километрима удаљени од ватрених заговорника (једностране) правде и БиХ по мјери свих њених грађана.

Право на одговор

Право на одговор би требало бити загарантирано право сваком грађанину. Дакле, одговор у новини не би требао бити нека посебна привилегија, а још мање би уредништво новине требало да се јавно хвали у својој новини како због своје великодушности и жеље за отвореним грађанским дијалогом омогућава неистомишљеницима право на одговор или право на реагирање. Aли ето, дешава се и да се уредништво јавно похвали како је отворено за сурадњу и како испуњава своје обвезе.

Неистомишљеник скоро да и не спада у категорију човјек. О неистомишљенику се може рећи само најгоре и не треба бирати ни рјечник ни методу његовог проказивања. Њега се вријеђа на сасвим персоналној основи, његова обитељ постаје јавно добро којим се располаже кроз новинарске ретке према замисли новинара. Рећи да нетко не ради добро свој посао је сувише стерилно и не привлачи ничију пажњу, али зато рећи да је нетко олош и идеолошко ђубре је већ много привлачније и боље се шаље порука читаоцима. Писати о неистомишљеницима у споменутим медијима значи на мјеста на којима би се требали налазити разлози за критику стављати епитете и особна мишљења (читај: увреде).

Новинарска несолидарност

Новинари су рекох подијељени у таборе. За њих не постоје они изван њиховог табора као колеге из струке, већ само као олош, националистички плаћеници, мафијаши и антиновинари. Тако је недавно најчитанија сарајевска дневна новина славила 5000. број а колеге из опозиционе дневне новине су им приредили на три стране честитку у виду најбруталнијих увреда, јер ови напросто нису из њиховог табора. Оно што вриједи за утаборене не вриједи за све оне који нису са њима. Солидарност на дјелу је само унутар групе, а свим осталим новинарима нека се дешава само најгоре, правило је грађанских медија.

Грађанска оријентација

Хм, ово је најзанимљивија појава у нашим медијима. Има дакле медија који себе виде или желе видјети као некакве грађанске медије у којима има мјеста само за према њиховој мјери кројене сураднике, теме и узорите интелектуалце. То би отприлике изгледало овако: добри су само они који сматрају да је истина једна и то виђена оком из Сарајева. Поштени су само они око њих јер гледају као они. Желе добробит заједници само они који попут мантри јавно понављају непријатеље ове земље. Једино они правим очима виде и правим језиком указују на проблеме у земљи. Једино они могу и требају да пласирају повјерљиве податке и снимљене разговоре јер је то дискреционо право новинара, али други то не смију да раде јер су одмах мафијашко-националистички плаћеници. Једино они знају колико и гдје има истинских приврженика овој земљи и непогрешиво то истичу. Једино они знају тко су добри а тко лоши новинари и коме треба дати медијски простор, а кога треба сурово кажњавати у том истом простору у борби за правду и једнакост.

И коначно једино они брину тко ће бити на челу регулаторних агенција, новинарских вијећа и разних новинарских удруга. Баш интересантно, а зашто ли?

Колумне Коментар дана