Да ли је добро имати добре комшије?

Да ли је добро имати добре комшије?
Сања Влаисављевић
11.06.2010 23:00

У посљедњих неколико дана у овој земљи догодило се пар обећавајућих посјета политичара из сусједних земаља, велика министарска конференција у Сарајеву и посјета поглавара Исламске заједнице у БиХ Бањалуци. Можда и нису сва горућа питања ријешена на министарској конференцији, али је најбитније да је одржана у БиХ. Још битније је да је 48 изасланстава посјетило Сарајево и да је барем тијеком тога дана тај град подсјећао на европску метрополу. Aли све што је лијепо доживи осуду такозваних бранитеља суштинских интереса ове земље. Па тако у колумнама грађанских сарајевских новина можемо прочитати осуду свега што је у споменутим догађајима улијевало наду.

Тако можемо прочитати да је конференција показала "дубоки неспоразум између Сарајева и свјетских центара моћи". Можда се заиста и може говорити о таквом неспоразуму свјетских центара и Сарајева, али засигурно не због ове конференције него због политике која долази из Сарајева. A како, срећом, сарајевска политика никако није могла доминирати овим скупом, онда је став о неспоразумима само потврдио да неспоразуми нису на страни међународних фактора него интерпретатора политичких прилика у БиХ у име грађанске или још боље, како читам недавно, "пробосански оријентиране јавности". A ова "пробосанска јавност" је управо она која живот земље види само једним оком из само једног кута, а то онда не може бити никаква пробосанска опција, јер искључује друга политичка гледишта и воље које их покрећу. Крива је за грађанске интерпретаторе и међународна заједница која "у својој немоћи, стоји на становишту да су постдејтонски политички уговори између Бошњака, Срба и Хрвата искључиво ствар домаћих актера." Баш се нешто питам, па чија би то ствар требала бити, рецимо Папуанаца, Монгола и Хаићана? Наравно да треба да буде унутарња ствар домаћих политичких актера. Но та унутарња ствар опет укључује, баш тако, представнике сва три народа подједнако, а не неке мање а неке више. И тако у тим грађанским анализама видимо за промјену да је једини извор босанскохерцеговачких фрустрација, у ствари, Додик, као и да "свијет како зна и умије треба да обузда и приведе памети Милорада Додика". A тко се за ово залаже: "овдашњи политичари и пробосански оријентирана јавност, махом бошњачке провенијенције". Дакле, ови који су за цјеловиту и недјељиву, свагда само једну и суверену, при томе мултикултурну и отворену БиХ, е они сматрају да су Срби без памети јер су изабрали свог лидера који је без памети, па ће ето они просвијетлити све те људе како треба да обуздају Додика у његовом лудилу. Толико у уважавању воље, хтијења и опредјељења свих народа подједнако у стварању заједничке државе.

Сматрају ови државотворци, надаље, да је "добро имати мирољубиве комшије, али ми овдашњи не живимо у региону, већ конкретно у Босни и Херцеговини", а веле ово због успјешних посјета предсједника Хрватске, премијерке Хрватске и србијанског предсједника нашој земљи. До јучер је било најважније показивати у и упирати прстом у ове сусједне земље и њихове лидере због њиховог недостатка воље да успоставе пријатељске односе са БиХ, а сада треба девалвирати њихове напоре. И, уистину, у успостављању цивилизиранога дијалога ова три политичара су у посљедњих пар мјесеци учинила више него сви они заговорници грађанске БиХ од послијератног периода наовамо. Ови потоњи су наиме јавно изјављивали да никада неће доћи у Бањалуку и са Додиком разговарати, а они први су са пуно добре воље то учинили. Aли, сада када би ствари могле, не дај боже, кренути набоље, треба обезвриједити све те напоре, јер у суштини све то скупа показује да је "стање у Региону све боље, док су подјеле унутар Босне и Херцеговине све дубље". Подјеле унутар БиХ јесу све дубље, али не захваљујући региону, него хушкачком језику унутар БиХ и то углавном опет из оних кругова који би по својој дефиницији требали његовати културу дијалога и уважавати другога. То су прије свега оне разне "грађанске партије" и "слободни медији", те морално танкоћутна интелектуална јавност. Како рекох, ових дана је реис Мустафа Церић посјетио Бањалуку и обишао градилиште Ферхадија џамије. Е, али није ни то добро. Прво, био је у Бањалуци и срушио мит о вукодлацима у том граду, а још су том приликом Додика "обузеле емоције", а "реис је био издашан у комплиментима". Наиме, реисов гријех је што је рекао да се данас осјећа много боље у Бањалуци него пријашњих година, да се поправљају односи и коначно да то јавно треба рећи. Па како ће реис, и то јавно, рећи да се у Бањалуци поправљају односи међу народима, религијама, да требамо бити поносни на то и да постоји повјерење и уважавање?! И муфтија бањалучки ето даде Додику захвалницу због помоћи у обнови џамије. Врхунац приговора овом хисторијском сусрету је Додикова изјава о емоцијама побуђеним овим поводом. Брине једино што у колумнама сарајевских грађанских дневних новина не освану изјава господина Aнтона Касиповића: "Волио бих да данас не морам говорити о Ферхадији, јер да смо били људи, не бисмо је ни срушили, па поновно градили. За мене то није само џамија, то је моје дјетињство, моја младост. Почашћен сам свим што је реис данас казао, посебно реченицом да се боље осјећа у Бањој Луци, јер и треба да се осјећа добро. Ово је ваш град…" Наравно та изјава није битна, јер је позитивна и племенита. Било је битно онако произвољно закључити поводом реисове посјете Бањалуци слиједеће: "Све у свему, и Додик и реис Церић обнову Ферхадије узимају као доказ да је заједнички живот могућ - ваљда зато што данас бањалучким улицама хода занемарљив број Бошњака. Баш као што је заједнички живот могућ и у Сарајеву, гдје живи неколико процената Хрвата и Срба." Приговорити обнови Ферхадије као доказу заједничког живота једнако је приговорити идеји БиХ. Па нису ли до јучер најтежи приговори вођству РС упућивани баш поводом Ферхадије, а данас, када оно што је прије пар година било немогуће постаје реалност, то треба исмијати и обезвриједити. Која зла воља се само крије иза тих приговора, који недостатак уважавања других у овој земљи. И нека те зле воље ако се већ не умије боље, али је зато не треба приписивати другима, јер је очигледно да други примјерима показују да имају добру вољу да успоставе заједнички живот. Додуше онај живот који укључује уважавање, а не омаловажавање.

Колумне Коментар дана