Ћутолози, чујемо ли се?

Ћутолози, чујемо ли се?
Мирјана Кусмук
04.10.2014 08:08

Колика је одговорност интелектуалаца, академика, професора универзитета, културних "радника" - ударника за опште стање у којем се неко друштво налази. Неоспорно велика. Неоспорно огромна. Могло би се рећи, чак и кључна.

А ви, када сте ви посљедњи пут чули професора економског факултета у Републици Српској да изнесе свој стручни став или мишљење о неком економском проблему? Неком законском рјешењу из ове области? Да изнесе своје виђење могућег рјешења за оживљавање привреде? За смањење стопе незапослености? Да проговори о пореском систему? Нешто слабо могу да се сјетим.

А ви, када сте ви посљедњи пут чули неког од професора са три академије умјетности у РС да проговоре о стању у култури, да дају критички осврт на проблеме са којима се култура суочава, да говоре о квалитету умјетничке понуде или дјела... О било чему осим што затварају и отварају манифестације у којима се гребу за добре паре. Не знам да ли ме памћење добро служи, али не могу да се сјетим ниједнога.

А ви, када сте ви посљедњи пут чули неког професора грађевине или архитектуре да јавно говори о лошим урбанистичким рјешењима, руглима од грађевина, дехуманизованим насељима - спаваоницама, без паркинг мјеста за оне затворене у кавезима за спавање, без потребне саобраћајне инфраструктуре. Када сте чули професора грађевине да анализира законе донесене у тој области? Можда ми је промакло, али не сјећам се да сам икада.

А ми дјеца расла у тој комунистичкој Југославији, ма како комунизам био ретроградан систем, живјели смо у хуманом окружењу. Свако насеље грађено послије 1960. и неке, па и оно у којем сам одрасла, имало је паркове за дјецу, игралиште, вртић и основну школу. И наравно, довољан број паркинг мјеста за станаре.

 

 

(Не)одговорност

 

Али да се вратимо начетој теми која гласи: да ли су интелектуалци одговорни за стање у ком се друштво налази? Да ли су они зарад властитог комодитета препустили да се друштво сналази само без стручне помоћи, иако земља која је у њихово школовање уложила толико много, барем тако мало од њих очекује.

Како се овдје једино и само политика регенерише, али и даје сертификат у свим областима људског стваралаштва и дјеловања: "од удруженог рада до спорта" (Балашевић), тако се очекивано у јавности једино јавно легитимишу они чија професија јесте управо политички систем и политичка мисао.

Свима су већ познати, јер су редовно јавно публиковани ставови декана Факултета политичких наука Ненада Кецмановића, као и двојице младих професора из два различита политичка угла. Један од њих Александар Врањеш савјетник је Милорада Додика. Други Александар, али Савановић, савјетник је Огњена Тадића или директор Политичке академије СДС-а, неважно.

Иако је тачно да је код нас политика опште мјесто, почетак и крај сваке друштвене опсервације, активности, али и општа формула успјеха или неуспјеха, ипак је похвално да постоји барем један студијски програм који се према друштву односи на јаван начин не либећи се да изнесе своја мишљења и ставове, наравно различите колико је различита и политичка сцена у којој живимо.

Ако се занемари јавна активност декана и професора са ФНП, сви остали завучени у мишје рупе грицкају привилегије које им је друштво дало и не пада им на памет да таласају да се не дај боже не замјере неком актуелном чиновнику, по којем се ионако ништа неће звати.

Зато не чуди вријеме и систем у којем се политички ангажују чак и директори културних институција, умјетници, индивидуалци, јасно и прагматично калкулишући да је то једини начин да успију, ма како и без партијских књижица били квалитетни и надарени.

Није проблем имати политички став, као што га је имао и ......., али је трагично када људи са тим ставом калкулишу из личних интереса, посебно када то чине они чији посао је креативан и изван сваког система и сваке политичке калкулације. Они чије дјело у бесмртност неће одвести ниједна партијска књижица иако, наравно, имају право да се као појединци са симпатијама или антипатијама одреде и у том смислу.

И када не постоји интелектуални капацитет спреман јавно да изнесе свој став о неком проблему, онда је најлакше сву кривицу за то адресирати на медије и новинаре. Много колега са којим сам разговарала и са којим разговарам, али и лично искуство, даје ми за право да кажем да то није тачно. Веома тешко, готово немогуће је наћи саговорника на универзитету или у културној јавности који ће отворено и критички опсервирати било који процес, проблем, догађај. Исприка ће наћи много, једном ће то бити неодложни послови, други пут службено одсуство, трећи пут...

А они који се и одлуче да свој стручни став и мишљење о неком конкретном проблему изнесу јавно урадиће то само онда када имају личну корист, навикнути да им се све плаћа или новцем, или привилегијом, или напредовањем.

Зато су хиљаде професора универзитета, академика, умјетника, јавних личности најодговорнији за стање у којем се налазимо и за девијације са којима живимо, без обзира на то о ком сегменту живота је ријеч. Зато је искључиво њихова и само њихова одговорност за створени амбијент у којем некомпетентни људи доносе вриједносне или стручне судове, урушавајући на тај начин систем вриједности до темеља.

Зар би стручна критика, чији смисао је јавно упозоравање на негативне, али и позитивне процесе, законе, случајеве, догађаје, ... могла некоме да шкоди? Наравно да не би. Таква критика би добро дошла сваком паметном човјеку, појединцу, политичару, институцији, али и друштву у цјелини. Само на тај начин то друштво могло би да донесе права рјешења и да се креће напријед.

Друштво у којем таква критика не постоји, у којем се сваки процес и свака одлука, ако се о њој и говори, посматра површно и критизерски, у ком се свакодневно производе самозвани аналитичари, у којој струка и наука нијемо ћуте, калкулишу и посматрају га са дистанце, нема чему добром да се нада.

Зато одговорност за стање друштва никада, па ни сада и овдје, не сносе само политичари, не сносе га ни медији, одговорност прије свега и прије свих је на ћутолозима у академској заједници, нијемим посматрачима процеса, заробљеницима властитог комодитета и властитих привилегија.

 

Сједи, један!

 

Прије неколико дана Раша Попов на РТС-у причао је о томе како у Србији има много генијалне дјеце којој годинама у властитом кругу затворене књижевне клике, које награде дијеле између себе, не дају шансу да се за њих чује. Има ли код нас тих клика? Или их нема? Опет никога нисам чула да јавно о томе нешто каже. А можда је и ту на снази "омерта"?

Да не буде неправде, недавно један човјек, чије је име Златко Јурић, изнио је свој аргументован и утемељен став о одлуци да се повуче из жирија за додјелу књижевне награде "Шушњар 2014", јер је сматрао да је "одлука о лауреатима непотпуна".

Као што то обично бива, ни тај усамљени глас, не улазећи у оцјену да ли је био оправдан или не, није произвео никакву реакцију јавности, никакву полемику било за, било против. Знам да су Златку многи честитали у четири ока, потапшали га по рамену, знам, а да и не гледам. И тако се све завршило. Без таласања, молим.

Сјећам се да смо учили како је и сам Вук Стефановић Караџић своју књижевно-језичку мисао изградио управо на критикама тадашњих писаца и бројним дугогодишњим полемикама са својим противницима, развијајући у пракси Доситејеву методу слободног, критичког мишљења.

Учили смо и то како је Доситеј, највећи српски просвјетитељ и реформатор, подстакао културно буђење народа својеврсном револуцијом коју је спровео у отаџбини тако што је подстицао слободно мишљење и истраживање, истичући као највиши облик тог мишљења управо научно-критичко мишљење. Није ли баш тако Доситеј још почетком 19. вијека допринио да цијело српско друштво крене напријед кроз критичку мисао и полемику која га је тјерала да буде боље?

Гдје су данас Доситејеви ученици? Или су баш сви попадали на том питању, претварајући се у безимену интелектуалну жабокречину, уљуљкану и задовољену остварењем ситних или крупних властитих привилегија.

Прије неколико дана у Србији се цијела фрка подигла око најаве уништавања књига Ничеа, Пекића, Сретена Марића, Живојина Павловића, Светислава Басаре у "Службеном гласнику". Списак књига које се пакују, а чија судбина још није позната, процурио је у јавност захваљујући Новици Милићу, професору књижевности, који га је објелоданио на свом сајту "либрето.нет".

- Не сумњам ја да ће Радош - чим пукне брука, а надам се да ће брзо пући - одржати неку смушену конференцију за штампу на којој ће овај вандалски чин представити као већ неку пословну нужност или као 'недостатак магацинског простора' - написао је потом Светислав Басара у својој колумни у листу "Данас".

Иронично се огласио и Матија Бећковић реченицом: "Добро је ако се то ради по списку, јер некад су књиге спаљивали без списка, тако да је ово напредак".

Када би сличну ситуацију симулирали овдје и сада, да ли би рецимо нека рециклажа књига довела до реакције јавности? Тешко, готово немогуће, али је сигурно да би се жустра полемика о томе развила у кафанама, тамо гдје нема ризика да чује онај ко не треба да чује. Та кафанска демократија и привид побуне међу истомишљеницима из искуства лако може да се предвиди.

Као што не постоји пјесма над пјесмама, као што нема позоришне представе која не заслужује критику, као што нема изложбе о којој стручна јавност не треба да да свој суд, као што нема књиге о којој не говоре књижевни критичари, као што нема америчке демократије без Ноама Чомског, тако неће и не може бити квалитета и напретка све док се најодговорнији и најпознаванији за тај напредак понашају са толико комодитета и неодговорности. Који, када их и покушате извући на чистину, вапе: Јој, немојте мене, молим вас!

П.С. Знам да овај текст неће произвести ништа, као што није ни онај претходни, ни онај прије њега, али се надам да ће се ћутолози барем 10 минута осјећати нелагодно. Сами пред собом. Ето, нека то буде сатисфакција.

Колумне Коментар дана