Чудна дебата у Сарајеву, чудни медији и чудне нације

Чудна дебата у Сарајеву, чудни медији и чудне нације
Сања Влаисављевић
05.03.2010 23:00

Прије неколико дана у Сарајеву се одржа нека чудна дебата. Чудни гости, чудан ток дебате, чудан пријенос и свашта нешто чудно.

Најчуднији су, морам признати, бројни написи поводом ове дебате. Неки сматрају "да дебата није ни отворена". "Да не би домаћице, био би и отворен" ваљда дијалог између Додика и Сарајлија. Дебате није ни било јер "љубазна хостеса" није ни дозволила да дебата почне. "Културно дијалошка једночинка" је била успјешна, јер су били задовољни сви: "Додик са својом свитом отишао видно задовољан, но задовољни су били и домаћини". "A излазак (из сале) је био онемогућен до краја догађаја", наведе један новинар и не трепнувши што је изговорио неистину. Чули смо и да је посриједи била "нова форма дијалога: политичару пошаљеш цедуљицу, модератор(ица) демонстрира своје спикерско умијеће, а потом наступи Додик". Све су ово и још којешта друго писали а тко други него антинационалистички слободарски медији сарајевске котлине. Управо они који свим срцем осуђују недостатак добре воље лидера из РС да комуницирају са извјесним медијима у Федерацији. И коначно када дође први међу њима да одговара на питања Сарајлија, настаде проблем. Проблем је био што није било проблема на дебати. Било би много боље да су се чуле псовке, увреде, непримјерене квалификације, националистички испади...

Нажалост, нити једно питање није остало неодговорено, а неумјесна добацивања из публике су остала тамо гдје им и јесте мјесто: на уснама умјетника уличне реторике. Замислили герилци да ће добацивањем из публике као и увијек демонстрирати нови вал новинарства у којем је вријеђање и добацивање ствар врлине и храбрости. Вољели би они да су могли наћи неки поражавајући приговор одржаној дебати, али нажалост нису у томе успјели, па су онда као и увијек у таквим приликама прибјегли карикатуралном описивању и исмијавању судионика дебате. Колики само недостатак укуса и мјере мора имати онај који се одлучи да умјесто професионалног извјештавања о догађају, читаоцима потура своје импресије о ликовима догађаја.

Ето дакле, дође Додик у Сарајево, обрати се грађанима и изјасни о свему што их је занимало и дакако оде натраг у Бању Луку видно задовољан. Како и неће када га нитко није вријеђао и исмијавао.

Некако у исто вријеме одјекну вијест да други социјалдемократа, онај из Сарајева, и његови сљедбеници онако демократски одлучише да не дају изјаве за "Глас Српске" и за "Дневни аваз". Огријешиле се ове новине о социјалдемокрацију па портпарол СДП-а рече да је та одлука донесена због "онога што тренутно радите у медијском простору како Републике Српске, тако и Босне и Херцеговине". То је она иста социјалдемократска партија чији руководилац газдује Сарајевом и своје неистомишљенике преко својих савјетника и замјеника ставља на ступ срама и позива на њихов линч. Како и слободно новинарство тако и социјалдемокрација има чудна обиљежја у Сарајеву. Искључиви медији који не дају простор за своје неистомишљенике, искључива социјалдемокрација која типичним стратегијама тоталитарне власти уклања све што стоји на путу идејама чији домет је Сарајево. То је она иста партија чијег предсједника сви зову "Шефе". Замислимо само, онако хипотетички, да у свега пар дана Додик, Шпирић, Радмановић или неки други политичар из РС, одбију комуникацију са најчитанијим новинама из оба ентитета, а да градоначелник Драгољуб Давидовић јавно преко својих гласноговорника извријеђа неку Бошњакињу усред скупа у Бањој Луци, каква би се слободарска граја дигла у Котлини! Био би то још један разлог за вишемјесечну хајку против свега што долази из РС. A сада се ипак дигла грађанска националистичка елита, само не да осуди невиђене испаде језика мржње, искључивост и нетолерантност, него да их одбрани и стиша бацајући "димне бомбе" (ово је њихова омиљена реторичка фигура) са причом о томе како неки "новинарски тајкун" који претендира да буде и политичар смјењује новинарке по Федералној телевизији само зато што су припаднице мањинског народа. Медијским терором се проглашавају и написи о фамозном мафијашком рекету који није имао никакву лошу сврху осим да се поправи животни стандард неких руководилаца СДП-а. Дигли се и сви они што никоме нити случајно не броје крвна зрнца, јер је то прљав посао који вриједи ексклузивно за "националисте", па у жару грађанског национализма ипак једној особи брзо пребројаше крвна зрнца. Најприје то учини један новинар: "Како се не би рекло да је наш будући предсједник шовиниста, на мјесто новог предсједника парламента ће поставити жену и Српкињу Сању Влаисављевић. Позната по томе што гања културу дијалога, ова дама ће од скупштине направити културну институцију, гдје ће бити забрањене ружне ријечи". A друга новинарка, слободна од сваког национализма, написа: "Онда је угледни професор из Сарајева Мухамед Филиповић, поријеклом из Бање Луке, казао да је констерниран медијским нападима на једну своју бившу студентицу-колумнистицу-новинарку године, поготово зато што јој познаје породицу. Дотична је иначе Бошњакиња и то за ову причу није важно, али је питање на који начин професор Филиповић бира коју ће од својих бивших студентица заштитити..." Дакле, само националисти броје крвна зрнца и само они расистички, фашистички, неонацистички плаћеници, како се све већ не називају "непријатељи БиХ", злоупотребљавају етничку припадност незаштићених новинарки усред Сарајева. Замислимо опет на самом крају овога текста да је, рецимо, Жељка Домазет из "Гласа Српске" некоме у Федерацији овако самоувјерено испунила картон са ставком о етничком поријеклу или да је Мирослав Филиповић закључио да је новинарка која је написала дегутантан текст о Додику то написала јер је Бошњакиња, мада то нема "никакве везе са том причом".

Принципијелност је урбаној, националистички усплахиреној герили уистину још увијек велики проблем и док год је то тако над њиховим прокламирањем идеје грађанског мултикултурализма ће лебдјети огроман сиви облак, опомињући нас да је грађански мултикултурализам негдје другдје, можда сасвим далеко.

(Aуторка је директор Центра за културу дијалога БиХ)

Колумне Коментар дана