Цркни од муке

Цркни од муке
Сања Влаисављевић
21.05.2010 22:00

"...цркни од муке...", написа то прије неки дан сарајевски писац другоме писцу. Објавише то новине које строго воде рачуна о рјечнику српских политичара и свих других који говоре о "урбаној герили".

Чим сам то прочитала помислих да ће сарајевска демократска јавност реагирати исто као што је реагирала када је Додик нешто слично рекао новинару који га је претходно провоцирао. Aли, те јавности нигдје. Нитко и не примијети да је написана клетва. Можда би примијетили да је изречена, а не написана, али како год нитко на њу није реагирао. Баш ме занима која је разлика између "нек’ ти притисак скочи" и "цркни од муке", јер у вези првог примјера се дигла читава чаршија да доказује о каквом је примитивизму ријеч, колико је страшно некоме пожељети такво нешто и то јавно... A сада тишина. Дакако, зато што је у посљедњем случају овај којему је упућена клетва то и заслужио. Човјек није дио клана, а тко није дио клана о њему се треба говорити што год кому падне на памет. Од оних који пишу против плаћеничких колумниста истовремено пишући као плаћеници, новинара који тамо пишу једно, а овдје друго, и при томе им не смета да када пишу овдје о власницима оних тамо новина пишу погрде. То ваљда тако иде када људи пишу принципијелно.

Но добро, демокрација и слобода изражавања овдје је ионако једна сасвим необична појава. Aли, да се мало задржим на овоме: "тко за кога пише". Овај којему је речено да цркне од муке пише за погрешне новине и што год да пише је сумњиво, јер не сурађује са правима него са онима који су изван сарајевских демократских токова. Тако заврше сви они који одлуче не бити дио тима у чаршији. Они су, ма колика њихова интелектуална вриједност била, стављени на ступ срама. Е тако се поред овог претходно наведеног још једном уваженом писцу неки дан десило у Сарајеву. Процурила вијест да човјек пише за "Политику", али и за медиј који је "посебно задужио Сарајево током троиполгодишње опсаде", за "НИН". Пише о томе нитко други него демократа Пећанин у свом уводнику у магазину "Дани". Пише о гријеху Миљенка Јерговића што сурађује са србијанским новинама.

Е то је заиста занимљиво штиво за анализу. По тко зна који пут читамо вриједносне судове о онима који пишу у неподобним медијима. Тако је од највећег писца млађе генерације Јерговић постао сумњив тип који у београдским новинама "ударнички потхрањује слику о данашњем хрватском као профашистичком друштву, слику коју годинама брижно његују медији чији је Миљенко омиљени суговорник". Дакле, не само да је одлучио сурађивати са србијанским медијима, него још потхрањује и њихову политику. A што је са оним медијима који овдје код нас његују унитаристичку демократску политику у којој је тијесно за сва друкчија мишљења? Па, мислим се нешто, има ли у овдашњим медијима мјеста за интелектуалце из Србије, али оне који не мисле као дотични уредник новине. Ма ни случајно, то не долази у обзир! Тај излет у сурадњу са неистомишљеницима не долази у обзир у узорито слободним медијима. Тим људима једноставно нема мјеста на страницама локалних новина, осим у рубрикама за подсмијех и увреде.

Ламентира надаље уредник Пећанин како је "наивно, попут свих Миљенкових и мојих (Пећанинових) заједничких пријатеља с којима сам разговарао, вјеровао да се ради о Миљенковој необавијештености о новинама у којима је објавио један текст". Е овдје је суштина проблема који постаје све веће бреме не само за медије него и за сарајевску јавност. Избор медија није нужно избор идеологије. Медиј који има простор за политичке и идеолошке неистомишљенике је демократски и отворен медиј, а медиј који у томе препознаје проблем је нажалост затворен и недемократски. Имати друкчије мишљење је предност за једно друштво и немогуће је очекивати или још горе захтијевати од јавних личности да мисле и говоре како би сарајевски љевичари жељели. Јерговићева сурадња са "НИН"-ом и "Политиком" може бити само афирмативна и за новине и за њега као аутора, јер новине доказују отвореност, а он интелектуалну ширину. И у чему је ту проблем? Проблем је поновно у призивању ратне прошлости која сваки пут послужи као добра поткрепа за дискредитирање. "Политика" није задужила Сарајлије тијеком опсаде на тај начин да никада више не треба сурађивати са том новином. Aко би слиједили ту логику, онда ни извјесни сарајевски медији, укључујући и овај Пећанинов, нису без дугова према бројним Сарајлијама који су се борили да преживе у ратном Сарајеву, али не као послушне икебане. Ријеч је о оним Србима или Хрватима који не мисле као "герилци", а и о многим другима који желе да задрже минимално достојанство људи који имају право на слободно мишљење. Осим сурадње са србијанским "Коштунициним" медијима, Јерговићев гријех је што је изјавио, истина у Хрватској, да је Јосиповић то "могао учинити једино под прозором стана Ивана Ловреновића, пошто у Сарајеву више не живи нико ко заслужује његово, Јосиповићево извињење", као и то да је хапшење Илије Јуришића за бошњачке националисте "само један Хрват мање". И умјесто да онако грађански отворено изрази бојазан да ли је то уистину тако и колико је тому допринијела и политика медија попут његовога која растјерује или боље рећи протјерује све неистомишљенике из тог града, угледни уредник на најјефтинији начин брани свога овогодишњег политичког гуруа наводећи да овај није бошњачки националиста. Трагично. Aли не само по уредника, него по све оне који су жртве оваквог извртања вриједности у Сарајеву. И уистину, када боље обратимо пажњу тко за кога пише, што тко о коме пише, тко кому не дозвољава да пише и која се мјера вриједности све више поставља у име "наивног" грађанског круга у Сарајеву, онда она клетва са почетка овога текста и није тако страшна. Много страшније је ово перфидно убијање истинског грађанског духа у којему је све мање зрака за све који желе да се осјећају равноправнима у слободи мишљења и говора у Сарајеву. Можда неки нови Јосиповић више не могне доћи нити испод Ловреновићевог прозора, промијени ли и овај колумниста већ једном новину за коју пише. Нажалост, све мање је прозора у којима у потпуној мрклини гори свјетло, а све због распламсале котлинске демокрације.

Колумне Коментар дана