Четири ратна друга и погледа на домовину

Четири ратна друга и погледа на домовину
Сања Влаисављевић
02.03.2013 20:01

Ових дана на порталима и "Фејсбук" страницама преносе се текстови сарајевских умјетника који расправљају о рату и домовини.

Неко је, сада више није важно ни ко нити којим поводом, покренуо неку кампању: "Поносни на домовину" и познати сарајевски глумац Феђа Штукан је реаговао текстом, питајући се: "Бити 'поносан на домовину', шта то значи?". Текст је потресан јер га је писао човјек који је проживио и преживио рат. На крају он вели: "Немојте дати свој живот ради примитивних праисторијских нагона. Будите становници планете земље, а не ограничени мајмуни-ограничене територије." И заиста, о чему говори Штукан? О којем комаду домовине? Којој цјелини домовине на коју треба бити поносан? Када неко из Сарајева пјева о домовини је ли то иста домовина за некога ко пјева из Бањалуке или Груда? Бојим се да није. Двије су то, три домовине у питању. На шта су поносни једни другу нису, а све их уче да је домовина важнија од живота и да је треба вољети, а ко је не воли тај није човјек. Генерације младих људи већ годинама накарадно уче о патриотизму изгубљени између слика које виде и идеологија које им се нуде и трпају у главу.

Добро, вратимо се Штукану и реакцијама које је изазвао. Први му је одговорио концептуални умјетник који хиљадама километара далеко живи од домовине Небојша Шерић Шоба. Пише Шоба о домовини као посебној врсти блага, њеној посебности, још од давнина, а најјачи аргумент му је "понос на Земаљски музеј". Ма какав црни Земаљски музеј. Не говори Штукан о некој далекој Босни која је скупљена у том музеју, него овој сада домовини. Домовини у којој нема Земаљског музеја. Домовини у којој је баш тај Земаљски музеј закуцкан летвама и затворен због небриге директора који је ко-зна-како постао директор највеће институције која чува БиХ од заборава. Када ли су тај музеј посјетила дјеца из Бијељине или Љубушког? Када ли су у том Музеју приређени сусрети младих који уче о историји домовине? Е, чини ми се да нема одговора на ово питање. Није то "земаљски" него све више локални музејчић који је на крају претворен у локалну заковану зграду. На ту зграду не могу бити поносни нити они који су је посјећивали а још мање они који никада нису, и како ствари стоје, никада и неће. И да не заборавим, у тој згради почива "Хагада" добро сакривена од свјетских уротника који хоће да је изложе у Њујорку како би је спасили од заборава и пропадања. Али ту су патриоте, они који воле домовину и њено благо и који су одлучили да је због босанских Јевреја много боље да света књига труне у затвореном музеју, него да је милиони људи виде у једном од највећих свјетских музеја. И босански Јевреји су, они због којих патриоте брину, сугерисали да "Хагада" иде у Њујорк, али кога брига шта Јевреји мисле о себи самима и о своме благу. Патриоте то много боље него они знају. Закључује Шоба да треба бити веома опрезан и са "лажним патриотама, људима који у томе само виде личну промиџбу или пак покриће за своје прљаве активности". О коме овај човјек говори? Не, не говори о странцима у БиХ. Не говори ваљда о интернационалним организацијама. Остају нам само домовински политичари. Па једино они воле домовину због "личне промиџбе", а богме и разноразних активности које мултиплицирају њихово богатство до планетарних размјера. Можда мисли и на оне умјетнике и јавне личности које граде каријеру на патриотизму, али локалних размјера. Засигурно не мисли на све оне младе људе који су, попут њега, одлучили вољети домовину више од живота, али однекуд далеко, са неког другог континента. У разговор двојице умјетника укључио се и трећи који није рат провео у БиХ, за разлику од прве двојице. Његова полемика је била врста подршке Штукановом индивидуализму. Овај умјетник је недавно направио пјесму-перформанс која има само пар ријечи од суштинског значаја: "Иди болан умиј се, послушај ме, окупај се, опери се доље!" Посвећену? Коме? Не знам, није битно, а можда и јесте. Можда је то крик умјетника да придонесе елементарној култури живота у граду? У земљи у којој је шуга нешто попут грипа. Болест која у 21. вијеку хара земљом у срцу Европе. Није ову своју пјесмицу спомињао Никшић у полемици, него се ја ње сјетих овим поводом. Каже Никшић између осталога за Штукана: "Он не мисли, он зна и свједочи да су ограничени умови и назадне идеје и идеологије изолирали овај уклети троугао и бацили га на дно - међу најмизерније, најјадније државе свијета. Он сваки пут слети у исту жабокречину идеологије чијим резултатима свједочи и коју је сагледао боље него они који је луче." Баш тако. Има ли неко ко смије гледати младе људе у очи и рећи им "постоји толико тога што говори у прилог нашој богатој историји која ће такођер да предодреди нашу богату будућност", а да живи у овом тренутку у нашој домовини? Има ли неко ко смије не трепнувши лагати да је будућност за младе људе у овој земљи свијетла и да ће се ускоро обистинити? Постоје, то су они који сликају младе за плакате прије избора, а онда забораве на плакате и ликове на њима. То су они који толико воле домовину, ма шта то значило, да не виде како дјеца одрастају и одлазе у друге земље које почињу звати својом домовином. Разлог врло једноставан: када тамо заврше факултетско образовање добиће какав-такав посао. А у домовини када заврше факултетско образовање добиће: никакав посао. Чак и када је љубав према домовини већа од љубави према породици, они морају од нечега живјети, а љубав сигурно неће помоћи у преживљавању. А да је домовина тренутно на самом дну већ када се осврнемо на земље у окружењу говори и чињеница колико је само ова земља удаљена од уласка у ЕУ. За то вријеме је Небојша Шерић у "току свјетских дешавања", али богме ништа мање и босанских, патриотских. Само што, не види он отамо, босанска дешавања све више откривају да бити "поносан на домовину" не значи ама баш ништа. Нема ни домовине, нема ни поноса, нема изгледа ни пуно патриота. И добро је да их нема. Можда да је више Штукана који искачу из жабокречине и котлинског погледа на домовину можда четврти сарајевски познати умјетник Самир Пласто не би морао интервенисати у овом умјетничком дуелу и завапити: "Шоба, рат је готов има већ 17 година... Непријатељ града је ушао у град-Сарајево смишљено и плански пада полако као и енклаве што су падале, нема воде, ГРАС ради на вересију, Земаљски музеј је пао, Цоллегиум Артистицум ће ускоро, депо Цхарлама, музеј Арс Аеви такође гдје ће можда Дара Бубамара снимити нови спот ускоро, Галерија БиХ се одржава дотуром МТС-а, хеликоптерима и кроз шуму нашу илегалци трпе велике губитке, у дому младих се праве ИКМ гранд и пинк смећа, пета колона је све масовнија..." И коначно, нажалост ово није био само пуки разговор између четворице сарајевских умјетника него један болно истинити поглед на домовину уз патриотски поклич који не смијемо заборавити по цијену живота: "Бити поносан на домовину", чак и када Пласто вели: "У Сарајеву је сада теже него када си ти био на Жучи". А домовина, шта је то?

Колумне Коментар дана