Братство неприлагодљивих

Братство неприлагодљивих
Владимир Кецмановић
11.05.2013 20:00

У току минулих празника јунаци нашег доба нису мировали. Напротив - дивљали су.

Делом зато што је количину глупости које су у протекле две недеље произвели немогуће у једном тексту обрадити, делом из поштовања према прошлонедељном Васкрсу који подстиче на уздржавање од бављења ружним мислима и још ружнијим делима - овом приликом их је боље прећутати.

И подсетити се људи вредних помена.

Један од таквих је, без сумње, Алберто Ђакомети,  швајцарски вајар, сликар, цртач и графичар, рођен на самом почетку двадесетог века.

Уметничка и вануметничка интересовања приближавала су га најзначајнијим представницима доминантних праваца у уметности прве половине столећа у ком је живео, што је, природно, оставило трага у његовом делу.

Ђакометијева снажна индивидуалност и изразита оригиналност учиниле су, међутим, да ниједан од тих праваца није успео да га, чак ни тренутно, а посебно не трајно, учини својим представником. Рекло би се да се Ђакомети различитим уметничким постулатима са којима се сусретао - више играо, него што је показивао спремност да их барем привремено прихвати. Стога не треба да чуди што је са ригиднијим представницима двадесетовековних покрета долазио у сукобе, оптуживан за издају њихових начела - посебно гневни су  били надреалисти, пошто се, после низа радова који су могли да се уклопе у њихово верују, посветио опсесивном приказивању људских лобања, што је схваћено као реалистички ревизионизам и прворазредна издаја.

Трајније разумевање Ђакомети је, тако, могао да очекује или од људи који су и сами били несклони прихватању догми, попут Пабла Пикаса, или од људи спремних да његову стваралачку личност прихвате таквом каква јесте и да је анализују, уместо да узалудно покушавају да је спутају. Такав човек је, на пример, био Жан Пол Сартр.

Ипак, ниједно Ђакомијево уметничко и људско пријатељство не може да се пореди са љубављу која се, у правом смислу те речи, развила између њега и Жана Женеа, писца, изгредника, бунтовника и револуционара анархистичког типа, који је више времена проводио у затвору него на слободи; а слободе, је, узгред буди речено,  успевао да се докопа искључиво захваљујући интервенцијама и апелима својих поштовалаца међу значајним људима од духа.

Иако су имали заједничке познанике, па чак и пријатеље, Ђакомети и Жене су се упознали игром случаја или судбине, тако што је Ђакометију, у једном париском кафеу, за око запала Женеова појава, па је осетио порив да га портретише. Током портретисања и познанства, опет, Женеа је фасцинирала Ђакометијева личност, у чијој је стваралачкој самосвојности, вероватно, сусрео уметничко остварење сопственог животног нонконформизма.

Тековине овог пријатељства представљају четири Ђакометијева портрета Женеа - три цртежа и једна слика - и Женеова књига "Атеље Алберта Ђакометија", у којој аутор даје књижевни портрет "јединог уметника ком се дивио".

ДА ЛИ ЈЕ ХОМЕР ПРЕПИСИВАО ЏОЈСА?

Да ли сте икада размишљали о томе да књижевна дела, поред тога што неоспорно јесу надахнута делима која су настала пре њих, могу да буду инспирисана и делима која ће тек бити написана?

У књизи под насловом "Антиципирани плагијат", Пјер Бајар, аутор књиге "Будућност је записана", у којој је, на крајње оригиналан начин, до крајњих, надреалних консеквенци довео мисао о човековој способности антиципације будућих догађаја, овог пута тезу проширује на односе међу уметничким делима.

Теорије и пракса постмодерне су, наиме, традиционална схватања оригиналности и плагијата у уметничком делу окренуле готово наглавачке, признавањем легитимности права на креативно употребљен цитат. За историју српске књижевности ово питање посебно интересантним чини бурна расправа која се око књиге "Гробница за Бориса Давидовича" Данила Киша водила крајем седамдесетих година прошлог века, дакле, још пре него што је постмодернизам као званично препознат правац ступио на нашу књижевну сцену.

У полемици у којој је аутор књиге здушно учествовао, Киш и његове присталице су извојевали значајну победу, са успехом исмејавши анахроне и неинвентивне критичаре. 

То што у историји уопште, а у српској историји посебно, и у историји књижевности уопште, а у историји српске књижевности посебно, ниједна победа, ма колико убедљива била, никада није и коначна, друго је питање, које са нашом темом, барем на први поглед, није у директној вези.

У сваком случају, перспектива из које пише Бајар је перспектива човека који баштини искуства постмодерне, али који њима нипошто није ограничен, већ питања оригиналности уметничког дела посматра у новом, сопственом кључу, покушавајући да, са много вештине и врцкавости духа, проблем поново окрене наглавачке. За разлику од српских реалиста и модерниста, на пример, склоних да  Киша оптуже због тога што је "преписивао" Борхеса или Џојса, или српских постмодерниста, опседнутих разликом  између преписивања и "преписивања", Бајар нас подстиче на контрапитање: да ли су Борхес и Џојс, користећи се способношћу антиципације - преписивали Киша.

Ова поставка и читаоцу даје право да  постави једно питање, којим би се и сам Бајар, извесно, са радошћу позабавио.

Питање гласи: Да ли је Томас Елиот, бавећи се питањима отворености књижевне традиције, захваљујући способности антиципације, заправо, плагирао Бајарове идеје? Или се Бајар, за шта му способност антиципације и није била неопходна, једним делом плагирао Елиота? И ко би ту кога са више основа могао да тужи за отуђење "интелектуалне својине"?

ДИОНИЗИЈЕВА ИСПОВЕСТ

"Ecce homo", последња књига из опуса великог немачког филозофа Фридриха Ничеа, по много чему има одлике тестаментарног дела.

Податак да последње ауторово дело поседује елементе свођења рачуна са самим собом ни по чему не би био чудан у случају да је аутор имао рационалног основа за претпоставку како је заиста реч о последњем што ће написати. У Ничеовом случају, међутим, тешко да има ишта што није чудно и тешко да има ишта што је могуће до краја рационално објаснити.

Свега неколико недеља након што је рад на књизи "Ecce homo" почео да приводи крају,  Ниче ће, наиме, доживети нервни слом!

Да ли је Ниче могао да предосети несрећу која га чека - јер из стања лудила  (ако је у питању лудило) дијагностификованог као "прогресивна парализа", у које је након слома упао, творац непоновљиве визије света и себе у сопственој визији, више никада се у стање компромиса са стварношћу неће вратити? И да ли је предосетити сопствени нервни слом уопште могуће? Или, тачније - да ли је човек "на рубу нервног слома" кадар да напише књигу какву је написао Ниче? И да ли је на сва постављена питања одговор: не, осим када је у питању Фридрих Ниче? И коначно: Да ли је оно што је у случају других људи немогуће, у случају Фридриха Ничеа једино могуће?

У сваком случају, " Ecce homo ", објављен осам година након Ничеове смрти, једно је од његових најзначајнијих дела, ауторова биографија изложена у форми библиографије у којој се граница између творца и дела захваљујући колосалној имагинативној моћи брише, истовремено исповест и опорука човека који је имао храбрости и снаге да се побуни и против логоса и против хришћанства, поистовећујући се са Дионизијем, грчким богом распусности и живота.

Сам наслов " Ecce homo ", директна алузија на Исуса Христа, говори о богоборачкој природи Ничеовог опуса, али и о његовој не сасвим ироничној претензији да се боговима придружи.

За Ничеовог живота, а посебно након Ничеове смрти, јављали су се бројни поклоници његове мисли - од великих филозофа,  па све до опасних психичких болесника, од којих је најпознатији, Адолф Хитлер, уверен да носи лучу Ничеове мисли, успео да запали свет.

Али, чак ни најлуциднији и најинтуитивнији Ничеови поклоници - ако и јесу били у стању да суштину његових идеја делом осете а делом схвате - нису били, нити су, ни близу способности да достигну његову изражајну моћ.

Ничеа је немогуће препричати, њега треба читати.

Колумне Коментар дана