Био једном један човјек

Био једном један човјек
Сања Влаисављевић
29.06.2013 20:00

Био једном један човјек. Живио је у једној малој, ратом исцјепканој земљи. Рат је тамо престао прије осамнаест година, али као да ништа посебно не указује на толики проток времена.

Земља је то у којој за сваку одлуку морају бити најмање три потписа. Најмање три одлуке. Најмање три представника у сваком политичком кабинету. Земља је то у којој се ни људска права не поштују. Или, не поштују довољно. Живио је он тако у тој компликованој земљи и настојао је поправити све што се поправити дало. Највише су га занимала људска права. Цијели свој живот посветио је бризи о правима грађана. Није њега било брига ко су ти грађани, које су националности, одакле су. Људска права су за њега била светиња.

Поглед преко плота

Посебно је бринуо о људским правима изван свога града. Живио је у главном граду своје земље. Било му је угодно тамо. Град његов родни, а још главни. Град у коме живе све сами грађани ослобођени било каквих националистичких склоности. Град у коме су се људска права поштовала више него другдје, вјеровао је он.

Е то је био велики проблем за њега. Није никада имао ама никакав разлог да штити права својих суграђана, па је трагао има ли код других, у другим градовима, тамо негдје даље, каквих проблема. Вирио је он преко плота свога града и увијек би видио свашта лоше код других. Па би им с времена на вријеме, онако гласно и одважно, добацивао како не ваља то што раде. Упозоравао је он њих, а они ништа. Као да га нису ни чули. Или су били толико огрезли у непоштовању људских права да су га само игнорисали. Ко ће га знати!

Срећа је да је он био заштићен својим плотом, јер ко зна шта би му урадили да није. И док је он тако добацивао својим комшијама, неки људи су почели да му се диве и да жале ове друге што они немају свог браниоца људских права. Да имају, па тај би сигурно реаговао на исти начин у вези истих проблема које је овај примјећивао. И заиста, када би овај добацио коју јуначку критику на рачун кршења људских права, отамо га нико сличан није подржавао. Или се о томе ништа није могло чути. Или, што за њега јесу били проблеми, за ове друге нису.

Они иза плота

Али једнога дана некако стиже вијест до њега да и они имају свог браниоца. Тек тада наступи велика паника. Како ће бити још један бранилац када је он једини? А ако таквога тамо наводно имају, како је могуће да ћути и да никако не реагује на оно што му је пред очима? Мора да је тај други неки плаћеник и да зато неће да се ангажује и јавно проговори.

Сјео је зато овај у фотељу свога уреда у свом главном граду и одлучио да ствари узме у своје руке. У том тренутку све му је ишло на руку. Тих дана су у његовом граду били неки протести грађана. Грађани су окупирали главну парламентарну зграду у којој је било преко хиљаду људи, како политичара тако администрације. Полиција је једва ослободила заробљене политичаре и сви они који нису били из његовог града, главног града, одлучили су да до даљег неће долазити у његов град, јер се тамо лоше осјећају и јер се боје да ће опет због нечега бити заробљени у згради у коју су дошли да раде.

И ако сте већ помислили да су овим политичарима била прекршена људска права, одмах да знате нисте у праву. Нису. Мада и ако јесу, шта фали? Па ти људи су или националисти, или ратни профитери, или не воле да раде, или су сувише комотни па једва чекају неку прилику да побјегну из његовог града. Зато је он одлучио да не реагује због чињенице што су политичари били заробљени на свом послу. Ту кршења људских права није било, јер да јесте овај предани бранилац би без обзира на то о коме је ријеч смјеста реаговао.

Али није он беспослен сједио. Пратио је сваки корак оних политичара који су рекли да неће више доле/доље/тамо/у главни град на посао. И дочекао је. Политичари су једног дана одлучили да траже забрану скупова у непосредној близини зграде у којој раде. И тако су они изгледа са овим захтјевом кренули у акцију кршења људских права мирно окупљених грађана. Тражили су то сви они који морају путовати у главни град. Чуј, боје се његова града! Е зато им је он гласно и одважно поручио да је њихова склоност “да редукују људска права запањујућа”. Него шта је него запањујућа. Одважили се они “отамо” тражити своја права код њега и његових. Е неће моћи, драги политичар!. Нећете ви ширити неистине о моме граду и још наводити некакве друге лажне примјере који показују да сте у праву, галамио је он.

Заборавио он

Само заборавио је овај храбри борац за људска права да, управо у тренутку док опомиње оне који још не намјеравају путовати у његов град, крши њихова права на слободу изражавања и говора. Заборавио је да ово његово опомињање није ништа друго, ако смијем рећи, него подмукли национализам. Поручивао је он њима и да зна боље од њих како је њима код њега. Знао он добро да су прави правцати националисти само они који неће код њега.

Али заборавио је да су они представници два конститутивна народа и да ако неко треба да их опомиње, онда то сигурно није он него њихови суграђани или, поближе, њихови бирачи. Заборавио он и да када год упре прстом у њих, то никако не представља грађанску храброст него оспоравање воље легитимних представника два конститутивна народа.

Заборавио је он још нешто. Важно! Када се у његовом граду не боје на посао долазити његови суграђани и када су они припадници већинског народа тога града да то никако не значи општу сигурност, него само сигурност оних који су код куће. А ти што су код куће, када позивају, и то врло оштро, ове друге, они у ствари “наговјештавају нове опасности по већ рањену и прилично крхку демократију”. Зашто? Јер демократија никако не значи наметање воље, него уважавање воље. Уважити вољу политичара који траже сигурне услове за свој рад значи ојачавати демократију и људска права заједно с њом. А подстрекивати своје суграђане, увјеравајући их да ови друге неће да раде свој посао и још такве оптужбе слати преко плота, показује само једну крајње негативну намјеру која нема ама баш никакве везе са заштитом људских права.

За то вријеме онај други борац за људска права, онај из града који није “главни”, бави ли се бави свим оним што је лоше у његовом властитом дворишту, како би и његовим комшијама било боље. Да споменемо и неке друге градове, европске метрополе, гдје постоје сасвим јасно уређена правила о понашању оних који желе мирно да се окупе и изразе своје негодовање. Ма зна то све наш правобранилац веома добро, та био је он такође и свјетски путник. Па чак и политичар, додуше кратко вријеме, док није схватио да је борба за људска права ипак много профитабилнији посао. Мислим, честитији, наравно.

 

 

Колумне Коментар дана