БиХ и ЦГ за Тајипа

БиХ и ЦГ за Тајипа
Веселин Гатало
18.01.2014 20:08

Тешки су дани дошли за премијера моћне Турске, Реџепа Тајипа Ердогана. Сав снужден је сједио у свом кабинету, у кожној фотељи, за столом од ораховине.

Мислио је на свој незахвални народ који стално нешто од њега иште и стално нешто не да. Као да су они тамо премијер, а не он. Да човјек не повјерује. Још им Кемал Ататурк из ушију вири, лабудови једни непословни и лијенштине ћафирске (немуслиманске, оп. а). Што би каури рекли, Содома и Гомора! И мушко и женско на улици гаће носе, жене ходају са сукњама изнад кољена, голи листови сијевају на све стране. А деколтеи, да те драги Алах сачува, не зна човјек има ли женско длаке на прсима или је деколте тако дубок да... Ма, не море ово издобрит, мислио је премијер Тајип. Више се не зна је ли на цести женско или врцкасто мушко, је ли удато или није, је ли ћафир или муслиман. А знало се прије Ататурка ко се пита а ко се не пита. Тајип узе из ладице слику, златом уоквирену. На слици Босна. Премијер заљубљено погледа трокутасту земљицу и пољуби црвену тачку на којој је писало "Сарајево". Тајип помисли како је добро да се барем негдје зна ред, да на свијету има један град гдје се зна ко је газда а ко није муслиман, гдје се смије точити алкохол и јести крметина. Ако драги Алах да, помисли Тајип, неће нигдје.

Заправо, завидио је Сарајеву јер је то толико толерантан град да ту цијели арапски свијет имања и куће купује, ђе рахатлуку и сунету краја нема. А његови још бјеже на тај запад. А ови Турци, к'о рогови у врећи. Не дају ни да се утврђење направи гдје је било прије 500 година, а камоли да припоји Босну и Косово. Али, нека, даће драги Алах, биће хаира и берићета, само да се ријеши ове ататурчади што инсистирају на некаквој секуларној држави.

Требало је и тог Секулу и тог Ататурка на колац набити, да не буне народ брез потребе и да не ћерају женско да мушке хаљине носи. Још ће га наћерати да направе какву геј параду, Алаху драги... Тако је мислио премијер Ердоган кад је неко закуцао на тапацирана врата канцеларије.

Премијеру има ко да пише

"Униђи", повика премијер. Геркан уђе и назва "мерхаба". "М'р'ба!", преко воље узврати премијер. "Има ли поште, Герко?", упита. Геркан стави писма на сто. "Има ли шта из Босне?", упита Тајип. "Сва су из Босне, само једно из Црне Горе. Пише предсједник Мило Ђукановић". "Дај ми то прво. Или јок (турц. оп. а). Читај ти". Геркан узе писмо, отвори га и поче читати: "Драги и премили премијеру Тајипе. Овим те поздрављам и потврђавам наше вијековно црногорско-турско братство и пријатељство. Немој, побратиме, мислити да смо се намјерно борили против вас, нијесмо богуми, они нам Срби изокренули историју, несоји и аветиње, и они Његош, вуци га ижјели. Знаш ти добро да су тебе твоја Подгорица, твоја Пљевља и Твој Никшић вазда вјерно служили и добро и најбоље нашој Турској мислили. Ми смо с вами вавијек браћа били. Ево смо у часној Подгорици организовали молитву за тебе, да те драги Алах чува од унутрашњег и вањског непријатеља. Од мене засад толико. Твој вијерни Мило". Тајип одмахну руком и каза "Читај даље". Геркан узе друго писмо и помно га загледа. Вртио га је читав минут. "Ћирилица, добри мој премијеру...", рече Геркан. "Нема везе, не прави се луд већ читај. Ко пише?". "Неки Милорад...". "Додик!?", врисну Тајип и сакри се испод стола. "Отварај и читај!", чуло се испод резбарене стоне плоче. Геркан дрхтавим рукама отвори куверту, одахну и поче читати. "Тајипе, велики ти селам из Републике Српске. Нећу ти лагат да си ми драг јер знаш да ниси. Нисам ни ја теби, али, ниси ти крив за то. Ето ти сад, ни са својим народом на крај не можеш изаћи, а мој би у ред доводио. Него, не пишем ти зато. Јави се мом секретару да причамо мало о Евроазији. Чика Путин ми нешто говорио, па и тебе споменуо. Јави се мојој секретарици ако те ти твоји не објесе. Максуз ти селам од нас из Републике Српске". Тајип се славдобитно извуче испод стола, намјести крагну и кравату и рече: "Ето видиш, мој Геркане, како сам ја велик инсан и газија пар екселанс. Нема више запаљиве реторике, мањи од макова зрна. Хоће да се види са мном. Не кажу џаба да сам исти Сулејман Величанствени а моја ханума иста Хурем рахметли. Хајде, читај даље, одма ми нешто топло око срца и лакну ми. Велик је Алах  моћ Његова...".

Босанска пошта

"Пише мали Бакирица из СДА странке, добри мој премијеру... Мали од рахметли Алије". "Читај". "Добри мој Тајипе, мерхаба и сваки берићет теби, хануми и максумима. Ја сам ти, шућур Алаху џ. ш, добро и здраво, што и теби желим. Рахметли баби одем на мезар и споменем те једном у сахат времена. Ево, ми се овде, у Хусревбеговој медреси, три вакта молили за те а против тих ћафира што ти не дају дихати. Ти знаш да је мој рахметли бабо робијао за шта и ти, да смо ми Босанци твоји максуми и волимо Турску као рођену матер. Добри мој и поштени Тајипе, ако ти штогод треба, јави се мојима у Швајцарској, у оној улици што сам је купио од ове своје сиротиње и робије мог бабе, да нам се нађе који миндер у ћафирском свијету, да можемо лећ и подиванит. А ако те којим случајем објесе, ти само узвикни: "Живила Босна". Знам да ти то неће помоћи, али ће нама Босанцима плахо ваљати. Ови ћафири у свијету више не бегенишу ове наше жаловите филмове, они ћафири норвешки кажу да је мој бабо продо 5.000 људи за NATO ударе, и још филм о том снимили. Лажу каури, Алах ће их казнити, знаш да мој бабо никад не би толико људи дао без велике невоље. А и да јест, шта њиха брига. Ако можеш послат нешто пара за Бајрам, пошаљи. Боље што прије, да не буде, не дао Алах, касно. Да знаш, мој Тајипе, страх ме за тебе. Ако знаш ко ће те наслиједит, препоручи нас, да нам дају штогод и да нас не забораве у овијем невољама нашим. Кажу да смо просјаци, кажу да смо исламисти, а ми само хоћемо да живимо у миру и рахатлуку, а рахатлука без пара нема. Хвала ти што нам помажеш да запослимо људе у Сирији. Ми сви мислимо на те и молимо се сваки дан а не само ономадне. И још нешто. Не вјеруј ником осим мени. Сви лажу, пашћад једна каурска, сви хоће мене и мога бабу да оцрне пред тобом и пред цијелим свијетом. Само ти нама шаљи паре, а ми ћемо молит за те. Алахиманет, добри мој Тајибе. Ако шта треба, јави се једном од оних наших неколико хиљада лобиста у Бриселу. И нека ти дају нови Јасмилн филм, покажи ако је неко мерхаметли и мехка срца а има пара.... Твој Бакир".

Лијева пошта

"Пише хрватски члан предсједништва, Жељко Комшић", каза Геркан. Предсједник владе Тајип се ухвати за стомак од смијеха, очи му засузише. Обриса сузе и рече: "Чуј хрватски... Хајде, читај, да видим шта хаблећина вели". Геркан поче читати: "Добри мој друже премијеру. Смрт фашизму и слобода народу, а теби да демократски владаш још 100 година, и то без избора. Ја јесам социјалдемократа, али сам социјалдемократа источног типа и знам да се вриједности ислама у 90% поклапају са вриједностима које пропагира моја нова странка звана "Демократска фронта". Ја мислим да бих уз твоју помоћ и помоћ исламског свијета могао направити мир у Босни у којој бисмо, ако драги Алах да и ти помогнеш, сви исто мислили и не би више било међунационалних тензија и национализма као таквог. Ми би вама показали како и на који начин да прегласате те Курде и да их више не морате убијати. Ако дођеш код нас, ја ћу ти лијепо објаснити како турским гласовима изабрати курдског представника. То ти се код нас зове изборни инжењеринг. Ја сам се посвадио са јараном Златком па му више ништа не вјеруј. Једини прави источни социјалдемократа сам ја а он је ћафир и непријатељ социјалдемократије. Писаће ти, али му ништа не вјеруј. Лаже ако каже да је молио за те, видио сам га у Скендерији, пије пиву, и то алкохолну, док су се прави Босанци и Херцеговци молили за те. Селам ти од Сабинице и остале чељади. Срдачно твој Жељко".

Писмо за сеф

"Има ли још?", упита предсједник. "Има још једно.... Од Златка Лагумџије, предсједника СДП-а". "Читај". "Драги предсједниче владе. Ако си прочитао Жељково писмо прије мога, нема везе. Прича по чаршији да сам фашиста и атеиста, а нисам, Алах ми је свједок. Ја морам глумити атеисту јер имамо у странци 12 Срба и 15 Хрвата који су прави Срби и Хрвати, толерантни толико да не иду ни у католичку ни у православну цркву, толико су толерантни и мултикултурни. Не волим ни ја, мој Тајипе, те ћафире, али морам да их имам због тих странаца што воле видит ћафира и не признају мултикултуру без каура. Наопак је тај свијет, али ја ту не могу ништа. Сјети се да се нисам бунио кад си рекао да је Босна Турска, а хтјели су да се посвађам са тобом, душмани и кателини ћафирски, сјеме им се затрло. Алах ће их казнити а мене и тебе, као праве правовјерне, издашно наградити на ахирету. А Он ми је свједок да ми није лахко било. Не вјеруј ником осим мени. Ако ти душмани кажу да сам рекетарио привреднике или покрао сеф Адилбега Зулфикарпашића, однио му злато и сатове, покрао дијаманте, не вјеруј им ништа, ћафирима каурским. Ако знаш ко ће те наслиједити ако ти, не дај Боже, главу откину, молим те да ме топло препоручиш и да му кажеш да смо ја и моја партија највећи пријатељи и савезници Турске и турског народа и да, ко шта треба, само назову или пошаљу и-мејл на злајинрекетЖџахоо.цом и да наслове да је за мене да знам да није спам. Алахиманет, друже предсједниче. Твој драги Златко".

Злосрећна реторика

"Нека се буне ататурчад, пашћад једна, нека знају да је Босна уз мене", тако је рекао предсједник владе Ердоган и устао из кожне фотеље. "Зовни ми Инцка", Геркан окрену број. Зачу се "ту... ту... ту..." па се зачу једно: "Хало, високи представник овдје, не...". Тајип узе слушалицу и рече: "Хало? Овдје Тајип. Како ми је Босна?". "Добро је, не... Има проблема, да... Али, добро је, да... Сејдић и Финци, не...". Предсједник се мало намршти и настави: "Чуј, Валентине, не фалећ' ти вјере, радиш ли ти ишта за ту Босну за тих 20.000 евра? Или се само возаш и смјешкаш около?". "Ја... не... Ја само... не...". Тајип настави: "Добро, Валентине, гледај да ми Босни ништа не фали. Плахо ми је драга". "Добри су... не... Иду на свјетско првенство, не... Џумхур побиједио Чилића, не...". "Јесте, кад је Чилић предао меч", рече Тајип. "Него, гледај да ми чуваш оног малог Бакира, ако мени нешто буде. Јеси чуо?". "Чувам, не... Јесам, чувам ја све њих... не... Златка, Жељка, Сулејмана... не...". "А чуваш ли оног Милорада?" - упита предсједник. "Милорада... не..." прозбори високи представник. "Да или не!?", упита предсједник. "Не... не..." - одговори Валентин. "Јеси ли научио зашто њега да не чуваш, Валентине?". А Валентин рече: "Због запаљиве реторике... не...".

Колумне Коментар дана