Страдање епископа Платона

Страдање епископа Платона 04.05.2008 23:00 | Р. КУЛУНЏИЈA

ВЛAДИКУ Платона, вјерници Српске православне цркве, превасходно Епархије бањолучке, молитвено прослављају на дан његове мученичке смрти 5. маја. Празновање почиње увече, уочи тога дана, бденијем, а наставља се сутрадан Светом архијерејском литургијом.

Одлуку о проглашењу епископа Платона (Јовановића) за свештеномученика Српске православне цркве донио је Свети архијерејски сабор, на редовном засједању 21. маја 2000. године. То је највећа милост Божија, којом је овјенчана Епархија бањолучка, у свом стогодишњем трајању.

Крајем 1939. године владика Платон био је изабран за епископа упражњене Епархије бањолучке.

Без помпе, свечаног дочека и почасти, допутовао је у Бању Луку 1. октобра 1940. године, и заузео своју епископску катедру. Прву архијерејску литургију служио је у Саборном храму Свете тројице, на дан Свете Петке. На челу Епархије остао је до своје мученичке смрти, 5. маја 1941. године.

Најприје је, у априлском бомбардовању Бање Луке, страдао тадашњи Саборни храм Свете тројице.

- Дванаестог априла 1941. године била је Лазарева субота. О богослужењу није могло бити ни говора. Противавионска одбрана сасвим је престала. Говорило се о капитулацији. Некако око четири часа и 20 минута поподне, устреми се авион управо према Саборној цркви. У часу је пустио три бомбе, од којих је једна погодила цркву у кров олтарске апсиде, пробила кров и експлодирала у олтару. То се зби у четири часа и 25 минута поподне, јер је сат на звонику управо у то вријеме стао... - биљеже хроничари.

Иако оштећења на светом храму нису била толика да је морао бити срушен, по наређењу стожерника Виктора Гутића, који је желио да у корјену затре све што је српско и православно, ускоро, на мјесту храма, није остао ни камен на камену.

Владика Платон чврсто је ријешио да не послуша усташку наредбу да се као "странац" врати у Србију, него остаје са својим свештенством и вјерујућим народом.

Стожернику Гутићу владика Платон пише да је канонски и законски од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао се пред Богом, Црквом и народом, да ће водити бригу о својој духовној пастви, трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, вежући нераздвојно, живот и судбину своју, са животом и судбином свог духовног стада.

Усташки џелати ухапсили су владику Платона ноћу, између 4. и 5. маја 1941. године, заједно са протом Душаном Суботићем, парохом градишким и одвезли их путем Бања Лука - Котор Варош.

Десетак километара од Бање Луке, на обали ријеке Врбање, крвници су их најприје свирепо мучили, а потом убили и бацили у набујалу Врбању. Крвава ријека донијела их је у Врбас, гдје су, двадесетак дана доцније, у селу Кумсале, пронађена њихова унакажена тијела.

Према свједочењу проте Јове Давидовића, убијени епископ Платон сахрањен је на тадашњем војничком гробљу, које је данас дио гробља "Свети Пантелија", у Борику, 24. маја 1941. године, без опијела и било какве пратње. На дрвеном крсту није писало ништа...

Три деценије доцније, тачније 1. јула 1973. године, ковчези са посмртним остацима владике Платона и проте Душана Суботића, пренесени су у крипту данашњег Саборног храма Свете тројице.

Култ владике Платона, са бескрајном љубављу је његован под окриљем Епархије бањолучке, кроз све деценије од његове мученичке смрти. Данас, кивот са моштима свештеномученика Платона стоји пред олтаром Саборног храма Свете тројице, гдје му вјерници свакодневно прилазе и цјеливају као највећу светињу.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица