Сретен Мијовић, добровољац Војске РС: Бол због губитка саборца трга душу

Сретен Мијовић, добровољац Војске РС: Бол због губитка саборца трга душу 11.09.2018 14:56 | Анита Јанковић-Речевић

Бањалука - Сахрана ратног друга најтежи је емотивни губитак сваког војника. Срце хоће да препукне од бола слушајући лелек породице свог сабораца који није имао срећу да се извуче, а чудан осећај кривице прожима душу и тело, јер ти се чини као да се сви питају зашто то ниси био ти, зашто баш он.

Испричао је то Сретен Мијовић (55), београдски добровољац и припадник Првог батаљона војне полиције Првог крајишког корпуса Војске РС, којег су немили догађаји из рата научили да живот није бајка. Овај храбри човјек, који је почетком деведесетих година прошлога вијека имао свега 28 година, без предомишљања је напустио удобност свог дома у Београду и дошао у Бањалуку, да раме уз раме са својим народом води битку за опстанак и вјековно огњиште.

Иако му је током ратних дејстава, нашавши се у раљама непријатељске војске, безброј пута пред очима заиграла смрт, тих немилих дана не сјећа се са горчином.

Напротив, да би из сна тргнуо заборављена сјећања о догађајима на бранику отаџбине готово сваке године крајем љета долази у град на Врбасу, да би се срео са својим саборцима поводом обиљежавања годишњице оснивања Првог батаљона војне полиције. Изузетак није направио ни овог 11. септембра, који ће памтити дуго, јер га је у Бањалуци дочекало велико изненађење. Директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Милорад Којић, који је недавно боравио у Хагу, Мијовићу је уручио фотографију генерала Ратка Младића са посветом, у знак захвалности за учешће и помоћ у рату.

- Посвета генерала Младић је велика част за мене и срце ми је пуно, што због поклона, што због сусрета са ратним друговима, који у мени буди море емоција. Та дружења, саткана од смеха и суза, пуна су прича о ратним догодовштинама и духовитим сценама које је креирао страх. Пријатељства стечена у рововима су за цели живот - каже Мијовић, којем као дјетету одраслом на београдском асфалту није било лако да се привикне на ратне услове, али патриотизам и љубав према свом народу били су јачи од свега.

- Нисам храбар човек, нити склон оружју. Нисам се разумео у рат, стратегију ни политику, али сам тих деведесетих, када се све закувало, знао да не могу остати поред ТВ и мирно гледати патњу свога народа у Крајини. Знао сам да нисам неопходан, већ само зрно песка у војсци, али сам желео да помогнем колико могу - прича Мијовић и додаје да је разочаран у своју генерацију, јер је он једини из свог друштва, које је било огромно, дошао у РС да ратује.

- Исто бих урадио и сада, са овом памећу, ако би требало. У садашњим младим генерацијама не видим тај патриотизам и саосећање према свом народу, а можда је тако и боље, јер младићи данас не знају да држе пушку у руци - сматра Мијовић. Присјећају се свега, каже да су му снијег, киша и комарци у рату задавали више главобоље него сам непријатељ.

- Као припадник корпусне полиције борио сам се увек тамо где је било најтеже, јер смо ишли у освајања. У тим нападачким акцијама погинуло је доста мојих другова, а њихове сахране су најтежи моменти у мом животу. Поглед њихове породице и осећај кривице што нисам страдао уместо њиховог сина, брата, мужа је нешто најболније што проживите - каже Мијовић. Он већ дуже вријеме покушава да сними документарни филм о јединици војне полиције, али недостатак новца спречава га у тим намјерама.

- Са колегом Младеном Матичевићем снимио сам већ неке кадрове, али све је обустављено, јер нисмо добили новац којем смо се надали. Од те идеје никада нисам одустао и ако добијем финансијску помоћ, ту замисао ћу спровести у дело, које ће остати трајни запис о мојим колегама из јединице који су то заслужили - рекао је Мијовић.

Додао је да ће данас у просторијама Банског двора Културног центра бити отворена мултимедијална изложба о Првом батаљону војне полиције, коју је припремио Ђорђе Марић, син његовог ратног друга.

- Позивам све да посете ову изложбу на којој ће бити изложене фотографије, експонати, униформе, војне књижице чланова наше јединице. Прича о једној јединици налик је причи о свакој јединици - казао је Мијовић. ++++=

Филмски продуцент

Сретен Мијовић по професији је филмски и телевизијски продуцент и радио је на стварању многих домаћих филмова попут “Апсолутних сто”, “Лепа села, лепо горе”, “Сиви камион, црвене боје”, те популарне серије “Убица мога оца”.

- Ратна искуства су ми помогла у послу. Током снимања филма “Лепа села, лепо горе” режисеру Срђану Драгојевићу сам причао о борбеним дејствима и неке делиће је уврстио у сценарио. Покојни Милорад Мандић Манда од мене је “мазнуо” ону фору “пошле жене да фарбају јаја” и искористио је у сцени са Николом Којом - рекао је Мијовић.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица