Плаве коверте потиснуле љубавна писма

Времена када су се честитке и писма ишчекивали са много узбуђења, а поштар био најмилији гост у сваком домаћинству, са сјетом на лицу присјетили су се поштари Слободан Музгоња, Илија Карановић и Радомир Тривић, који дуже од три деценије раде у “Поштама Српске”. За више од 30 година службовања ни дана нису провели на боловању. Добро обављен посао, без обзира на то да ли је цича зима или плус 40 степени, за њих је највеће задовољство, а љубав према послу рецепт за превазилажење сваке препреке.

Приједорчанин Слободан Музгоња постао је поштар далеке 1985. године. Фудбал је до тада био његова главна преокупација, а због понуде за посао поштоноше коју је тада добио, фудбалски терен и лопту замијенио је поштарском торбом, по којој га и данас препознају у родном крају.

- Много се тога промијенило, али су топла ријеч и разумијевање остали и даље у фокусу нашег односа према клијентима. Пензионери нам се највише обрадују када донесемо пензију - рекао је Музгоња.

Додаје да је многима осмијех на лице измамио у годинама послије рата, када им је на врата закуцао са добрим вијестима о члановима породице и пријатељима који су у избјегличкој колони отишли у далеки свијет.

- То су била писма која су годинама “лутала” док су стигла на праву адресу. Непроцјењив је осјећај када на лицима видите радост и срећу због комадића папира који сте им испоручили - рекао је Музгоња.

За више од три деценије рада у сјећању су му најдубље остала урезана спајања заљубљених парова.

- Многи су ме из захвалности звали за кума. Иако је оно вријеме било другачије, кумство је било традиција и преносило се с кољена на кољено, био сам им бар други кум - испричао је он.

Илија Карановић, родом из Босанског Петровца, добио је посао поштара 1986. године. Ни љута подгрмечка зима, ни врело љето за њега нису били препрека да ходећи оронулим сеоским сокацима пошту доставља на вријеме. Ни он ни дана није био на боловању и са осмијехом каже да су поштари “посебно издржљива врста”.

Осмијехе је мамио на лица многих дјевојака којима је у оно вријеме тајно испоручивао писма заљубљених младића. Са истом енергијом и вољом и данас обавља посао у Дервенти, гдје је са породицом свио гнијездо у вихору рата. Иако поштарска торба, како каже, никада није празна, много тога је другачије након 32 године радног стажа.

- Некада су ме заљубљене дјевојке и младићи молили да им тајно достављам писма која су писали једни другима, да не сазнају родитељи, а данас ме углавном моле да им кришом доставим казне за прекршаје које су направили у саобраћају - рекао је Карановић и додао да поштари осим што доносе лијепе вијести и добро чувају тајне. Истакао је да су интернет и мобилни телефони готово у потпуности потиснули писма и разгледнице.

- Некада смо носили пуне вреће писама, разгледница и честитки, а данас се и сам изненадим када понека разгледница стигне из далеке Аустралије или са приморја - истакао је Карановић и додао да је у поштарској торби данас највише рачуна и чекова од пензија.

Радни дан поштарима почиње, како у шали кажу, чим пијетлови најаве зору, а завршава тек када торба на рамену остане празна.

Бањалучанин Радомир Тривић замијенио је тацну и посао у ресторану на приморју поштарском торбом и никада се, каже, није покајао.

- Чудни су путеви судбине, никада не знаш гдје ће те одвести, а мене је судбина довела из Хрватске у град на Врбасу - рекао је Тривић, срамежљиво додајући да дјевојке у оно вријеме када је он изабрао овај посао нису радо бирале поштаре за животне сапутнике.

Године нису избрисале младалачки дух и позитивну енергију због које је овај педесетшестогодишњак омиљен у друштву. Поносно истиче да се најљепше осјећа у поштарској униформи, те да му ни торба у којој ујутро понесе десетак килограма поште, није тешка. Поштари су раније, прича Тривић, на адресе оних којима носе пошту стизали пјешке или градским превозом, а данас бициклом, мотором или аутомобилом на вријеме стижу до сваког насеља.

• За три деценије службовања накупило се прегршт лијепих успомена. Једном ме исплата пензија замало коштала посла. У вријеме бивше Југославије били су такозвани милиони. Умјесто 11 исплатио сам једном пензионеру 17 милиона. Био је поштен човјек и одмах је дошао да ме тражи да врати вишак новца који сам му дао. Да није било тако, вјероватно би се ту окончала моја каријера поштара - додао је Тривић.

Добри односи и са псима

Да је осим доброг односа са мјештанима које обилазе бар једном мјесечно веома важно имати другарски однос и са њиховим кућним љубимцима, слажу се сва тројица актера наше приче.

- И они најопаснији ротвајлери из комшилука кад нас виде подвију реп и престану да лају - сагласни су поштари.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.