Огњен Балчаковић, један од хероја са Кошара, за “Глас Српске”: Бога и ратника послије рата сви забораве

Дарко Момић
Огњен Балчаковић, један од хероја са Кошара, за “Глас Српске”: Бога и ратника послије рата сви забораве

Бањалука - Огњен Балчаковић је са 19 година као припадник Војске Југославије (ВЈ) прошао пакао битке на караули Кошаре, у којој је 108 припадника ВЈ дало животе у борби против терориста из тзв. Ослободилачке војске Косова, који су уз ваздушну подршку НАТО-а пуних 67 дана узастопно настојали да пробију границу Савезне Републике Југославије.

 

 

Он је међу онима који су се посљедњи повукли са Кошара, а у исповијести за “Глас Српске” говори о ономе што није стигао да каже у документарно-играном филму Слађане Зарић “Ратне приче са Кошара”, чија промоција ће бити одржана вечерас у 19 часова у Банском двору Културном центру. Огњен на почетку разговора каже да и њега и његове ратне другове највише боли небрига државе за хероје који су оставили своје животе на Кошарама бранећи државну границу.

- Ми смо на својој кожи осјетили да је тачна пословица која каже да “Бога и ратника послије рата сви забораве”. Није никоме од нас који смо преживјели тај пакао стало до неких бенефиција, већ нас погађа неправда према онима који су страдали или остали инвалиди. Не желим да омаловажим никога, али када чујете да је нека спортисткиња скочила седам метара и добила националну пензију и стан од државе, а људи које је граната бацала десет метара и који су остали инвалиди нису добили ништа, онда то заболи човјека - каже са нескривеним разочарењем Балчаковић.

Он додаје да преживјели хероји битке на Кошарама немају никакво удружење, већ само групу на “Фејсбуку” преко које контактирају и помажу једни другима, а често, како каже, скупе и понеки динар кад некоме затреба.

Када је ријеч о самој бици на Кошарама, која је почела 9. априла и трајала до потписивања Кумановског споразума 14. јуна, он каже да је прије почетка бомбардовања био стациониран на Космету, а да је почетком априла дошао као испомоћ граничарима на караулу Морине, која је била на неколико часова хода од карауле Кошаре.

- Иако сам завршио обуку за везисту, када сам дошао у поткоманду у Пећ, задужио сам митраљез М-84 и покојног Станоја као помоћника. Послије свега два дана у касарни, завршили смо на караули Морине, а врло брзо послије тога на Кошарама. Чим смо дошли горе, послали су нас на положај код стијене која је била задња на десном крилу. Станоја је видио Шиптара како се пребацује од дрвета до дрвета на чистини испред нас, па је залегао на једну природну платформу поред стијене и почео да пуца по њему. Када је потрошио муницију, почео је да се враћа до стијене и само је јаукнуо и викнуо “јао људи, погођен сам”. Привукао сам га себи и тражио гдје је погођен, али за све је било касно. Престао је да кркља и издахнуо ми на рукама - присјећа се он једног од најтежих тренутака.

Послије тога је остао сам на стијени и држао положај, а на пар метара иза њега биле су двије срасле букве.

- Пошто три дана и три ноћи нисам спавао, отишао сам иза те двије букве, покрио се шаторским крилом и заспао. Када сам се пробудио и извирио испод шаторског крила, Тибор Церна и још један момак су поскочили и рекли да су мислили да сам мртав. Што сте мислили да сам мртав, упитао сам их, а они су ми рекли да погледам око себе. Када сам погледао, снијег је био потпуно црн, а они су ми рекли да сам преспавао најјачи минобацачки напад до тада. Ја нисам чуо ни једну једину гранату - каже Огњен.

Он на крају истиче да њему и његовим ратним друговима није лакнуло када је потписан Кумановски споразум и наређено повлачење.

- У појединим тренуцима, оно кад измрзнеш, кад си гладан, молили смо да кренемо у напад, па ил' пуковник ил' покојник, али никоме није било драго када је наређено повлачење - каже Огњен.

Суд

Огњен Балчаковић каже да су војне књижице, његова и његових сабораца, остале у касарни у Пећи, додајући да има на “Јутјубу” како Шиптари листају те књижице.

- Пошто сте видјели да сада желе да формирају суд за ратне злочине, нема уопште дилеме о томе да ли ћемо ми бити осумњичени пред тим њиховим судом. Али шта да радимо - каже готово нехајно овај 40-годишњи херој.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана