Гдје су данас радници “Жељезница РС” који су штрајковали глађу

Гдје су данас радници “Жељезница РС” који су штрајковали глађу 02.07.2018 11:29 | nezavisne.com

Бањалука - Бивши штрајкачи глађу “Жељезница РС”, који су у септембру прошле године десет дана провели без хране на жељезничкој станици у Бањалуци, ријешили су неке од проблема који су тада били значајни за раднике, међутим стање у предузећу, како кажу, и даље није добро, као ни њихово здравствено стање и статус.

Тренутно је актуелна уплата двије накнаде за превоз и једног топлог оброка па су синдикалци засад одустали од тужбе против предузећа због неизмирених обавеза.

Како каже Златко Марин, предсједник Самосталног синдиката саобраћајно-транспортне дјелатности, радницима још дугују три накнаде за топле оброке и четири за превоз. Већина од групе бивших штрајкача каже да се поново не би одлучила на радикалне мјере јер су прошли са лошим посљедицама и по здравље и по статус.

Испитали смо гдје су и како данас живи девет бивших штрајкача глађу, а подсјећамо да је десети колега Чедомир Кнежевић преминуо неколико дана од прекида штрајка.

Плате су им, кажу, биле скресане након штрајка, касније су добили по пола године условно, односно опомену пред отказ и нису смјели направити ни најмањи прекршај.

Та казна заобишла је само Златка Марина, који је био лидер штрајкача,  којем је након штрајка укинут статус професионалног синдикалца и своје радно мјесто отправника возова замијенио је “позицијом” ноћног чувара у укинутој станици Сводна.

Оно за шта су се борили, кажу, дало је само привремене резултате, али већина њих каже да се поново не би одлучили на штрајк глађу јер нема трајних рјешења.

Марин сматра да нико није требало да сноси било какве посљедице јер су се само борили са правду, а требало је казнити оне који су их довели до тога.

“Професионални уговор синдикалца раскинуо ми је генерални директор и вратио ме да у станицу Сводна као отправника возова. Она је угашена па сам остао да радим као чувар. Само ја нисам добио опомену пред отказ, зато што је вјероватно генерални директор направио тактику да посвађа мене и штрајкаче с причом да ја као синдикалац  ништа нисам  ни радио па не могу бити кажњен”, каже Марин за “Независне”.

Док су остали добили шест мјесеци условно, Борису Шукалу, једном од штрајкача, та казна је изречена на годину дана и још траје.

Шукало каже да се поново не би упустио у штрајк глађу само због породице која је пролазила кроз пакао тих десетак дана, јер је 22 пута интервенисала хитна помоћ.

“Све је то медијски пропраћено и најгоре је што су нас многи блатили и омаловажавали. Означавају нас као реметилачке факторе и људе који руше некакве институције, а ми се боримо да дјеци потврдимо здравствене књижице и докажемо колики је дуг и неправда према нама. Неке ствари јесмо ријешили, а заузврат смо добили  условну казну да ако се било какав, па и најмањи, прекршај деси, аутоматски подлијежемо  тежој повреди радног односа и добијамо отказ”, каже Шукало.

Напомиње да је он покренуо поступак са адвокатом и вјерује да ће врло брзо изаћи на видјело да су му незаконито дали условну казну.

Бивши штрајкач Сребренко Ружичић борбу за правду платио је здрављем и завршио на психијатријском лијечењу 21 дан, након чега више ништа у његовом животу није исто.

“Доживио сам велики стрес и једно енергетско пражњење да сам један уобичајен радни дан отишао на посао и пао у несвијест. Завршио сам у болници на претрагама па на психијатријском лијечењу. Штрајк је била кап која је прелила чашу јер је то био дугогодишњи низ проблема, борбе са вјетрењачама”, прича Ружичић.

Истиче да су у том моменту добили нека потраживања, али стање је опет лоше.

“Кад би ми сада отац мој тражио да за њега штрајкујем, не бих пристао”, каже он.

Данијел Вучковац убрзо послије штрајка дао је отказ и отишао у иностранство како би прехранио троје дјеце.

“Надам се да ћу уз божију помоћ и свој труд успјети из стране земље прехранити троје дјеце, жену и родитеље”, истиче Вучковац за “Независне”.

Дејан Лукановић, дијете погинулог борца, каже да је на послу завладала дискриминација и што се тиче напретка, на задњем је мјесту, а прави разлог је штрајк.

“Тренутно радим као скретничар, живим у Добоју и већ 10 година путујем у Бањалуку”, каже Лукановић.

Драган Пеулић добио је као и остали шест мјесеци условно, а како каже, имао је осјећај да су његове смјене за нијансу биле више контролисане од других смјена.

Ђуђо Мијатовић, један од штрајкача који је највише новчано кажњен и прву плату након штрајка добио 1,70 КМ, каже да је имао здравствених проблема.

“Колеге су се тада солидарисале и сакупиле ми дио новца јер су ми све скинули”, каже он.

 



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица