Вељко Вечерновић из Ножичког код Српца заната се не одриче ни у деветој деценији

Још од 1955. године, када је завршио занат код суграђанина Јована Стаменића, поправио је и израдио близу 100.000 пари обуће, а муштерије му долазе не само из Српца него и сусједних општина, па чак и многи Српчани који дођу у родни крај са привременог рада у иностранству.

- Кад сам завршио обуку за обућара, прво сам радио у селу Повелич, а онда сам отишао у Њемачку како бих усавршио своје знање. Потом сам се вратио у Србац и отворио радњу у једној старој кући породице Трумић, а у својој радионици у центру Српца радим већ 33 године - прича Вељко.

Обућу поправља на старим “сингерицама” од којих је једна превалила радни вијек дуг 150 година, а набавио ју је у Загребу код једног чувеног обућара. Како каже, муштерије су презадовољне његовим радом, због чега већ више од шест деценија не може “дићи главе од посла”.

- Технологија сваког дана напредује па тако и начини поправке обуће, али људи цијене традиционалне методе које вријеме никада неће прегазити. Као у сваком занату, и овдје постоје најмодернија постројења, али ако немате знање, џаба вам све машине које посједујете. Моје старе “сингерице” још квалитетно раде и довољне су за све врсте поправки, а то људи у Српцу знају и зато се не могу пожалити јер посла стално има - каже Вељко.

Додаје да ради пуно радно вријеме шест дана у седмици, а осамдесетих година прошлог вијека знао је остајати и до поноћи јер су се пред његовом радњом стварале дугачке колоне.

- То су била другачија времена јер је Србац имао више становника, а привреда је била у највећем успону. Долазили су ми радници некадашњих фабрика “Итрис” и “Стирокарт” које су запошљавале на хиљаде људи. Радио сам и нову обућу по наруџби, а данас су то углавном неке ситне поправке - истиче Вељко.

Са носталгијом говори да су прошла времена када се производила квалитетна обућа и додаје да се данашње ципеле и патике буквално носе “од данас до сутра”.

- Све је на бази лијепљења и више нема коване и шиване обуће као у старо добро вријеме. Обућа данас није скупа, а самим тим и не траје дуго. Поправка често буде скупља од вриједности обуће па се људима често не исплати да је крпе. Ријетки су тренуци када неко донесе праву кожну ципелу, што довољно говори о данашњем квалитету - каже Вељко.

Међу муштеријама има највише Српчана средњег и старијег животног доба, али и оних који још нису постали ни пунољетни, нарочито дјевојака које углавном доносе штикле на поправку. Вељко каже да се још није уморио од посла, а, на сву срећу, и здравље га засад добро служи.

- Путујем готово свакодневно на посао из Ножичког које је удаљено од Српца десетак километара. Често ме син критикује што и даље мајсторишем у овим годинама, али радићу све док ме руке буду служиле и док будем могао возити аутомобил - каже Вељко.

Све мање занатлија

Вељко Вечерновић један је од двојице обућара који раде у Српцу и један од ријетких занатлија који живе од свог рада. Примјер за то је занатски центар у Српцу у којем раде свега двојица занатлија, док су преостали локали оријентисани на угоститељску дјелатност.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.