Васиљ Кнежевић, једини становник катунског насеља у Шепирицамa: Карабин једини друг, медвјед и вук комшије

Километрима далеко од цивилизације, на 1.375 метара надморске висине, овај храбри младић живи сам са својих тридесетак говеда. Најближе село Пилиповина у општини Котор Варош удаљено је више од пет километара, а до његовог огњишта стиже се једино козјом стазом, коју је већ прекрио сњежни покривач.

Кнежевић је рођен и одрастао на планини, са које није одлазио ни када је током рата из овог малог мјеста, скривеног међу боровима у пропланку, отишло двадесетак породица које су ту живјеле до ратног вихора.

- Имам оца, али је он на имању у селу, године су га стигле, па у планину не може. Живим сам. Овдје сам провео дјетињство и никада нисам ни помислио да одем, али је сваке године све теже. Самоћа је, вјерујте ми, тежа од сваке недаће - рекао је Кнежевић узбуђен због неочекиваног позива.

Друштво му праве животиње, домаће и дивље, а о женидби, каже, и не размишља иако гази 34. годину.

- Тешки су овдје услови за живот. Воду носим са извора, а нема ни струје - рекао је Кнежевић.

Свјестан је да ће тешко наћи дјевојку која би са њим дијелила сурове услове живота.

- Нема те љубави због које би нека дјевојка из града дошла да живи овдје - каже Кнежевић без имало премишљања.

Додаје да у село оде једном седмично да купи хљеб, а у град само када га заболи зуб или ако га лугар тужи за посјечено дрво. До првих кућа може само пјешке или на коњу. Раније се у планину могло и теренским возилом, али је макадамски пут уништен неконтролисаном сјечом шуме.

Кнежевић каже да у прољеће ово пусто планинско мјесто оживи уз цвркут птица и рику срндаћа, док је зими слика потпуно другачија.

- Устајем у пет сати, попијем чај, па чим се мало раздани излазим да нахраним стоку. Дани су кратки, а зимске ноћи дуге и хладне. Понекад сједим док ми пламен свијеће освјетљава собу и слушам музику на транзистору, све док се батерије не истроше. Да ми није мобилног телефона и интернета, не бих ни знао шта се дешава у свијету - прича овај младић и додаје да, иако нема струју, батерију на телефону успије да напуни путем акумулатора за трактор.

Иако живи сам, далеко од људи, међу звијерима, не плаши се ничега. Медвјед и вук су, каже у шали, у овом крају домаће животиње.

- Земља је овдје плодна, од пољопривреде се може лијепо живјети, али неће нико да дође љети ни за дневницу да ради. Имам пољопривредне машине, па успијем сам да обезбиједим храну и за себе и за стоку - каже Кнежевић и додаје да су чист планински ваздух и храна произведена на његовом имању заслужни за његово добро здравље.

У Шепирице, осим лугара који чува шуму, долазе само ловци док траје сезона лова на дивљач и једном годишње понеки пријератни становник да обиђе пусто огњиште.

Иако живи сам без струје, воде и породице, Кнежевић се осим на самоћу, не жали ни на шта друго те каже „сељак у планини на изобиље није ни навикао“.

Понекад помисли на то да би му негдје међу људима у граду било боље, али на одлазак брзо заборави, јер му је, како каже, око срца топло само на његовој дједовини у планини.

Несрећа

Васиљ Кнежевић каже да све и да му се пружи прилика да оде негдје из свог родног краја, не зна шта би радио тамо у туђини.

- Прије 15 година доживио сам несрећу и остао инвалид. Пуњач мобилног телефона ми је експлодирао у руци и остао сам без шаке. Нисам завршио школу, а у предузећима неће да запосле инвалида, тако да ми је суђена планина - рекао је Кнежевић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.