Учитељ Сибинчић из Кулаша мајстор за “краљево коло”

Бране Радуловић
Учитељ Сибинчић из Кулаша мајстор за “краљево коло”

Прњавор - Просвјетни радници и супружници Миленка и Божо Сибинчић из прњаворског села Кулаши, осим што се свакодневно присјећају деценија проведених у учионицама, пензионерске дане проводе наступајући у фолклорном друштву и уживајући у народној традицији.

Док су још били активни у просвјети, учећи бројне генерације малишана из тог прњаворског села, Сибинчићи су планирали како да организују живот током пензионерских времена. Уз подизање двоје дјеце, одлучили су да се посвете фолклору. Миленка не наступа, али је увијек уз Божу, бодри га и непресушна је подршка својој дјеци који су такође активни фолклораши.

- Волимо да смо у покрету, да играмо, пјевамо и веселимо се. Укључио сам се у активност секције ветерана, а моја омиљена игра је “Краљево коло”. Већ на прве тактове просто ме носи та жеља да заиграм. Пробуди се некакав унутрашњи дамар, па ноге саме крену у складном ритму. Уз све то, дружимо се и са младима и увијек смо спремни да им пружимо понеки користан савјет - прича Божо.

Својих 69 година Божо успјешно носи, радујући се сваком новом наступу. Игра у КУД “Пронија” из Прњавора и до сада је имао на десетине наступа, који су редовно награђивани дуготрајним аплаузом.

- Питају ме до када ћу играти. Одговор је једноставан - док ме ноге служе. Код куће смо се договарали и закључили да бисмо опроштај од позорнице могли да приредимо у фебруару и то на “Данима мимозе” у Херцег Новом, гдје ће наступати и наша “Пронија”. И када се повучем, Сибинчићи ће бити присутни на сцени, јер су ту кћерка, син и унучад - вели најразигранији становник Кулаша.

Сибинчићи  у селу  важе и за омиљене комшије, које су остале у драгој успомени свих оних који су се школовали у мјесној основној школи. И данас се веома радо присјећају тих дана и са усхићењем о њима говоре.

Након што су 1973. године склопили брак, прво радно мјесто имали су у учионицама мале школе у херцеговачком селу Прашац. Нова просвјетарска станица било је прњаворско село Грабик Илова, након чега су пензију дочекали у Основној школи “Иво Андрић” у Кулашима. Стекли су двоје дјеце, Љубишу и Наташу, који су такође просвјетни радници. Божо и Миленка најдуже су радили у Кулашима, па их за ово село вежу и најдраже успомене. Сјећају се времена када није било лако и једноставно учитељевати на селу.

- Стан који нам је тада био на располагању није имао воду, нити  купатило, а често смо били и без струје. Воду смо морали доносити са оближњег изворишта. За смјештај смо добили реновирану бараку, коју су некада користили радници који су градили пругу Бањалука-Добој, кроз наше село. Није било говора да се смјестимо у Прњавору, од кога смо удаљени петнаестак километара. Замисао надлежних била је да просвјетари морају да живе у близини школа у којима су радили - са сјетом прича Миленка.

Успомене

Пензионера  Миленке и Боже често се сјете њихови некадашњи ученици који су се разишли по свијету. Много их је у Словенији, али и у земљама западне Европе, гдје живе и раде. Сваки долазак у завичај користе да посјете и своје некадашње учитеље и да се присјете свих оних лијепих времена проведених у учионицама школе у Кулашима. Воле Божо и Миленка да пребирају и по старим, црно-бијелим фотографијама са својим ђацима, распитујући се какви су људи и радници.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана