Тамара и Срђан руше стереотипе - волимо спорт, музику и плес

Ово двоје младих Требињаца омиљени су међу вршњацима, али и другим суграђанима. Они учествују у различитим активностима - од спортова до плеса и музике, што увијек наилази на громогласан аплауз публике када се појаве на сцени. Осамнаестогодишњи Срђан је у више наврата наступао пред суграђанима на концерту Плесне групе “Марис”, а тренирао је и карате и пливање.

“Драго ми је када за мој плес добијем аплауз”, рекао је Срђан за Срну.

Он открива да са својим другарима из насеља воли да игра фудбал, гдје је на позицији голмана, али и кошарку, гдје је увијек на позицији јединице, а често иде и на пливање.

Осим спорта и плеса, који су неизоставни у његовој скаводневици, Срђан је и ученик Музичке школе, у којој редовно похађа наставу. Обожава, каже, дјела Јохана Себастијана Баха и индијански плес.

“Често одсвирам и жМила мајко, шаљи ме на водуж и жЧудна јада од Мостара градаж. Ове пјесме су се свима свидјеле на концерту у школи”, прича Срђан.

Тамара Ијачић, његова другарица која каже да је и нешто више, напомиње да воли да пјева и забавну и народну музику, док у посебним приликама запјева њој омиљену “Цесарицу” Оливера Драгојевића.

Она истиче да се сваки дан дружи са Срђаном и осталим другарима у просторијама Удружења родитеља дјеце са посебним потребама “Сунце нам је заједничко”, док у слободно вријеме помаже родитељима у кућним пословима.

“Волим и да радим на рачунару, да претражујем интернет. То ми је забавно. Свако јутро прегледам портале како бих прочитала нове вијести. А, користим и жВиберж да се дописујем са Срђаном, са којим понекад изађем на куп и сок”, прича двадесеттрогодишња Тамара.

Она у шали истиче да је посебно задовољна како је слушају тата и мама, који на све начине покушавају да удовоље њеним захтјевима, па су јој тако недавно купили и професионални микрофон од којег се не одваја.

“Свудје са собом носим микрофон. Људи често траже од мене да им нешто отпјевам. Музика је мој живот, али волим и кошарку”, наглашава Тамара.

Она је Срни рекла да би вољела да са Срђаном одржи заједнички концерт на којем би пјевали и плесали, јер је увјерена да би сала Културног центра тада била испуњена до посљедњег мјеста и да би се тражила карта више.

Тамарина мајка Јелица Ијачић рекла је да има још двоје дјеце, али да према Тамари супруг и она никада нису правили изузетке. Јелица истиче да је Тамара увијек имала иста права и могућности као и њихово друго двоје дјеце.

“Кад сам родила Тамару нико ми ништа није говорио. Тек послије 20 дана сам сазнала да Тамара има Даунов синдром, што је потврђено послије шест мјесеци. Када су ми рекли да је ријеч о аномалији гена, почела сам да читам литературу и сагледавам посљедице, што ми је нарочито тешко пало”, присјећа се Ијачићева.

Она наводи да су јој то били најтежи дани, али да се, ипак, није предала.

“Након шест мјесеци су љекари утврдили да је ријеч о кариотипу. Убрзо сам увидјела да Тамара напредује и један дан сам устала из кревета и само рекла: жХвала ти Боже да си ми и ово дао, увијек може бити гореж”, прича Ијачићева.

Даунов синдром Тамару није спријечио да са родитељима, братом и сестром иде на свадбе и дружења код њихових пријатеља.

Ијачићева каже да је Тамарин живот пјесма и да су све њене друге обавезе у другом плану, али да не воли када је руже, док је пуна љубави и осјећајна према свима које упозна.

“Некад осјетим и пубертетски ривалитет у односу мајка-кћерка. Не да ми да јој се превише петљам и да је запиткујем. У многим стварима не заостаје за својим вршњацима - у математици, логици”, наводи Ијачићева.

У Удружењу “Сунце нам је заједничко” наводе да у ризичну групу спадају жене старије од 35 година, оне које већ имају једно дијете са Дауновим синдромом и оне које имају испод 20 година.

“Веома је важно њихово тестирање током трудноће како би се утврдило да ли постоји ризик, а уколико се већ роди дијете са таквим синдромом, прво и основно је поставити тачну дијагнозу, а, након тога, веома је важан разговор са родитељима”, рекли су Срни из Удружења.

Едукација родитеља, напомињу из Удружења, кључна је у превенцији појаве Дауновог синдрома код дјеце, а уз сензибилност и руку подршке цијеле друштвене заједнице, једнако је важна и код њиховог психофизичког и социјалног одрастања.

Из Градске управе Требиња истичу да су одлучни да различитим видовима помоћи олакшају живот незапосленим родитељима дјеце са посебним потребама, али и да помогну у изградњи инфраструктуре која би тој дјеци омогућила да се баве различитим активностима, са циљем њихове социјализације и осјећаја припадности друштву.

У Требињу постоји 14 породица које имају дјецу са Дауновим синдромом, од којих нека имају лакши, а нека тежи облик.

Међународни дан Дауновог синдрома обиљежава се 21. марта.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.