Сусрет са “кћери” послије 22 године
Приједор - Приједорчанка Весна Марић кренула је јуче на пут у далеку Бјелорусију, гдје ће посјетити породицу Олге Лагутенок, којој је 1991. године, када је имала само десет година, била домаћин у оквиру програма за рехабилитацију дјеце погођене чернобиљском катастрофом.
- Немам ријечи којима могу да искажем своју радост што ћемо се видјети послије толико година. Олга је тада у Приједор дошла са још 175 бјелоруске дјеце и 15 васпитача, који су у приматељским породицама боравили мјесец - казала је Весна.
Додала је да је много завољела ту крхку дјевојчицу и да је била веома разочарана што није могла да је усвоји.
- Биле смо у контакту до 1995. године и од тада се нисмо чуле, све до лани, када сам послије вишегодишњег трагања путем интернета и извјесног Павела путем друштвене мреже “Фејсбук” успјела да је пронађем на новој адреси у граду Славгород. Испоставило се да је и она тражила мене, а ја њу и од тада смо стално у вези и путем “Скајпа” и наша жеља да се поново видимо била је јача од свега - рекла је Весна и додала да је Олга Лугатенок данас млада жена са кћерком од 12 и сином од двије године.
- Тренутно је на породиљском одсуству, које у Бјелорусији траје три године, па није у могућности да дође у Приједор - испричала је Весна.
Додала је да је зато она готово свакодневно позивала да дође у Бјелорусију и да су се сада стекли сви услови да крене на тај далеки пут и види своју дјевојчицу. Каже да је Олгу завољела за тако кратко вријеме и да не прави разлику између ње и своје дјеце.
- Још ми је пред очима слика те преплашене десетогодишњакиње дуге косе у црвеној јакници, завезаној конопцем. Кад сам је привила уза се, осјећала сам се као да је моје дијете, толико ми је било жао што је тако мала преживјела страхоте Чернобиља - сјећа се Весна првог сусрета и додаје да се од тада, иако је прошло доста времена, ништа није промијенило и да са истим осјећањем креће на пут да се опет сретну.
Поклони
Весна је рекла да јој је кћерка помогла да купи карту до Бјелорусије, да у Славгород, који је око 400 километара удаљен од Минска, носи прегршт поклона из Приједора, али да је најважније што јој, и 22 године послије, креће раширених руку у загрљај.
- Кад смо се растајале, обећала сам јој да ћу доћи по њу и, ево, сад своју жељу испуњавам - казала је Весна.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
