Сјећање Раде Пашић из Притоке код Бихаћа: Звук митраљеза са Гаравица још леди крв у жилама

Сјећање Раде Пашић из Притоке код Бихаћа: Звук митраљеза са Гаравица још леди крв у жилама 07.09.2018 11:59 | Милијана Латиновић

Бањалука - Сјећање на оца Коју и брата Стеву које су усташе мучки убиле живи и након 77 година, а звук митраљеза са Гаравица заувијек ће остати урезан у срце.

Испричао је ово старина Раде Пашић (90) из Притоке код Бихаћа, присјећајући се најмилијих који су страдали далеке 1941. године. Иако је недавно закорачио у десету деценију живота, дјед Раде није заборавио голготу кроз коју су Срби на обалама Уне прошли у вријеме Другог свјетског рата. Мајку Даринку изгубио је када му је било десет љета, а након двије године сурова судбина опет се поиграла с њим. Ни његова породица, као ни хиљаде других, није била поштеђена усташке челичне песнице. Имао је, каже, 12 година када су усташе позвале мушкарце и младиће из његовог села да добровољно дођу код православне цркве у Притоци. С њима су отишли и његов отац и старији брат. Иако је ваздух тога љета мирисао на барут, нико ни слутио није да је тај позив био зов смрти. Отац му је, испричао је Раде, у вријеме тог усташког позива био на Грабежу, 15 километара од Притоке, гдје је чувао стоку.

- Комшиница Роса Новаковић и ја смо отишли да зовемо и њеног и мог оца. Њих двојица су разговарала, слијежући раменима. Иако су се нећкали, знали су да ићи морају, да другог излаза нема. И није било - испричао је Раде.

Додао је да се јавило око 150 мјештана из његовог села, међу којима су били и његов отац и старији брат.

- Сјећам се, неколико пута су полазили ка цркви и враћали се. Није им се ишло, осјећали су да тај позив не слути на добро - испричао је Раде. Истакао је да су окупљене сељане након два дана боравка код цркве усташе одвезле камионима на Гаравице, те да се спасио само комшија Јово Герић, који се сакрио у звоник цркве.

- Исте ноћи када су наши најмилији одведени на Гаравице чули смо звук митраљеза. Знали смо да нико од наших тамо није преживио - дрхтавим гласом је испричао старина Раде и додао да су убрзо након тога усташе из села протјерале и жене и дјецу. Данима су боравили на сточној пијаци и у школи у тадашњем Кулен Вакуфу, а потом су усташе поворку са женама и нејачи испратиле ка Мартин Броду, гдје су их дочекали Срби устаници.

- Цијели рат смо провели у избјеглиштву, голи, боси и без коре хљеба - рекао је Раде, који је преживио и овај посљедњи рат и избјеглиштво, али се вратио у родну Притоку да огњиште подигне из пепела. Сваке године одлази на Гаравице да упали свијећу и помоли се за оца и брата, а тако ће бити и сутра, на обиљежавању годишњице усташког покоља на Гаравицама. Иако ране на души дједа Раде нису зацијелиле, осмијех на лице маме му његових двоје дјеце, троје унучади и двоје праунучади.

Убијено 12.000 људи

На Гаравицама код Бихаћа усташе су мучки убиле 12.000 Срба и 13 Јевреја и то мјесто је одмах иза Јасеновца и Јадовног проглашено једним од највећих стратишта у Другом свјетском рату. Гаравице су спомен-подручје под заштитом БиХ. Потомци страдалих Срба су уз подршку црквених старјешина у априлу ове године покренули иницијативу за изградњу православног храма на овом подручју.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица