Претрчани кораци балансирали погрешне у животу

То ће те научити да држиш језик за зубима, мисао је славног писца Ернеста Хемингвеја која ме је одвела на први бањалучки полумаратон.

 У "храму знања званом кафана", седам мјесеци раније, двојици другара дадох ријеч - 21,1 километар на прољеће, ништа лакше, истрчаћу сто посто.

Самоувјереност већ сутрадан при мамурлуку била је отприлике оваква; ма истрчаћу педесет један посто, дакле и даље већи дио мене био је за ову егзибицију. Проблем је био у мом начину живота, и то сљедећем; пола килограма крџе од дувана куповао сам сваких 20 дана, а већи дио тога завршавао је у мојим плућима, осим што бицикл користим као превозно средство у данима без кише, спортом се нисам бавио већ 15 година. Пиће намјерно не наводим као отежавајући фактор.

Припреме за полумаратон у првих мјесец дана текле су строго на психичком плану. Свима сам само причао о полумаратону. Позитивни инат када те људи прогласе за лудака прва је и веома битна ставка при остварењу циља. Други мјесец по договору из кафане одлучујем - док не истрчим, нећу запалити нити једну цигарету. То није била тешка одлука, запалићу послије трке рекох себи, ако будем имао жељу.

Од зиме до прољећа

Након психичких припрема, три дана по остављању дувана десио се и први тренинг. Почетна два и по, за мјесец дана нарасла су на одличних једанаест километара. Осјећај је био одличан, међутим како је био децембар - хладан ваздух, прехлада и поштовање према свим светим који су услиједили у јануару учинули су да направим драстичну паузу, али не и то да одустанем. Физички и не толико, јер од фебруара до маја трчао сам само два или три пута мјесечно, али психички потпуно спреман дочеках и тај 17. мај. Два друга са којима сам договорио да ћу трчати браћа су Гаврићи, Горан и Милан, пјесник и војник.

Горан Гаврић Грга са дјевојком у међувремену отишао је на Малту - трчао сам у његово, на његово и у име нашег пријатељства, тако да није било говора о одустајању.

Важна ставка везана за припреме била је када ми је Гаврић млађи послао линк филма Младена Матичевића "Како постати херој". Овај човјек је геније, помислио сам, говорећи о себи описао је сву физичку неспремност и апатију духа у којем се нашао појединац и колектив данас. Херој се постаје по оној старој "ако желиш да промијениш свијет, прво промијени себе", а Матичевић, морам признати, иако је био у доста горем стању од мене, постао је херој претрчавши маратонска 42 километра. За то му је требало 20 година запуштања и годину интензивног тренинга - његов филм је снажан подстицај за све оне који имају иоле воље да не буду више заваљени у фотељи и не псују испред ТВ-а, којима је досадило причати како они могу боље од политичара, како су паметнији од нобеловаца и јачи од дизача тегова.

Подршка од раје

Имамо гомилу таквог свијета, а са друге стране и професионални спорт који губи драж јер производи роботе увијек жељне новог рекорда. Управо један дизач тегова у позним годинама причао ми је како је пред наступе на Олимпијади у Минхену 1972. јео сланину. Данашњи професионални спортисти на то не смију ни да помисле.

"Стаћу на ратну ногу сухомеснатим алама и бауцима", рекао би Матија Бећковић у поеми "Када будем још млађи".

Спорт који је промовисан на првом бањалучком полумаратону нешто је важно - покретање тог човјека што иначе сједи код куће испред ТВ-а, у кладионици, кафани или неком другом мјесту.

Драж убијена праћењем професионалног спорта вратила се када смо имењак Милан и ја стартовали са више од хиљаду других рекреативаца.

На Бањалучком пољу колапс у саобраћају, необавијештени о дешавању и неки возачи из аутомобила негодовали су и псовали, ови други суграђани са тротоара бодрили су нас у скоро свим насељима. Раја је устајала из башта кафића у бањалучком насељу Обилићево и пружала чаше и флаше са водом - то је тај спој народа који ипак и у сваком случају волим.

Сличан адреналин одавно нисам осјетио. Улазећи кроз циљ знао сам да нисам урадио ништа епохално, али сваки претрчан корак као да је избалансирао све погрешне које сам направио у животу.

Од старог Хемингвеја, иако сам посљедња четири километра једва преживио, ипак ни овај пут ништа научио нисам - у нади да ће ова манифестација постати традиционална или чак прећи у маратон, опет свашта напричах у "храму знања".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.