Посљедњи на корзу стајали први пред таблом

Лијепо суботње јутро, обасјано сунцем, обећавало је да ће њихова мисија бити обављена онако како су прижељкивали. Радост је лебдјела у ваздуху јер су послије више десетина година поново видјели драга лица. Елегантне даме и добродржећа господа на сусрет су пристигли из разних земаља.

Неки су се препознали по погледу, други по осмијеху, а повратак у времена игранки, шетњи корзом, ђачких униформи, вожњи дајацима и романтичних љубави измамили су прегршт емоција. Одмах на почетку су дали до знања да ово окупљање није подсјетник на то да јуре године, већ показатељ да остајемо млади онолико колико то желимо и осјећамо. Нимало лак задатак, окупити цијелу генерацију коју је ратни вихор одвео на различите стране свијета имао је Радомир Косић. Баш као што је и у ђачким клупама, прије пола вијека, успјешно испуњавао све задатке, а касније и као амбасадор БиХ у Каиру, Нигерији, Судану, Етиопији и многи другим земљама, тако је било и овај пут.

Некадашњи матуранти, а данас, како за себе кажу, “људи у најбољим годинама”, присјетили су се најљепшег, ђачког доба, али и заједништва које је владало након уласка у свијет одраслих.

Да ратне недаће нису могле помутити нераскидива пријатељства потврдила је и Ениса Бајрић, која је потегла чак из Шведске како би стиснула руку и загрлила оне са којима дијели најљепше успомене. Каже да ју је у Бањалуку довела жеља да види пријатеље, прошета Господском, да обиђе улице које красе стогодишња стабла кестенова, дотакне само срце града на Врбасу.

- Сваке године долазим у Бањалуку и не пропуштам дружења са школским другарима. Заједно уживамо у чарима нашег града. Одушевљава ме то што је ово и даље лијеп и чист град, а највише ме очарава мирис липа. Можда се много тога примијенило, али липе су остале исте - сјетно је казала Бајрићева, која је дирљива сјећања овјековјечила међу корицама аутобиографске књиге “Пут у непознато”, и то на шведском и на “нашем” језику.

Обећала је да ће се у наставку њеног литерарног пута наћи и пријатељи из клупа. Садета Мујчиновић, која је дошла из Санског Моста, додаје да је лијепих тренутака било бар за три књиге.

- Униформа с амблемима је била обавезна у оно вријеме. Професори су намјерно у “касним сатима”, односно послије осам увече, шетали градом да виде да ли је неко од ђака на корзу и, ако га случајно угледају, тај ученик би сутра први био прозван. Нисмо могли замислити дан, а да послије школе не прошетамо бар два круга корзом, и тачно смо знали ко гдје стоји. Било је и ђачких љубави, али и то смо морали крити од професора. Можда су баш због тога и биле посебне - казала је Мујчиновићева.

Према њеним ријечима, професори су били тешки на оцјенама, па су ђаци морали добро да загрију столицу.

- Одувијек смо осјећали поштовање према професорима, који су нас, прије свега, учили човјечности и дисциплинованости, а те, можда и најважније, лекције су остале дубоко у нама - казала је она.

Први пред таблом, али не због “касних” шетњи корзом, неријетко је био Анто Бан, који живи у Крешеву.

- Сваки други професор који би улазио у разред рекао би “Добар дан, Анто Бан”, а ја бих отпоздрављајући одмах кренуо пред таблу да одговарам - присјетио се Бан, док су његови другари, баш као некад, кроз смијех понављали “Добар дан, Анто Бан”.

Иако је већина наставила образовање у струци, Миладин Каурин је постао најбољи стоматолошки техничар међу правницима. Упркос томе што је завршио правни факултет, жеља да помаже суграђанима да имају блистав осмијех је превагнула.

Да су године само број најбољи је доказ Саван Рогановић, коме се ускоро смијеши 70. рођендан, а он спортом и шармом “пркоси” времену. Каже да позитивно размишљање и спортске активности чувају дух и тијело, због чега не пропушта тренинге тениса, али ни уживање са добрим друштвом. Једна од његових другарица весело додаје да на овај “списак” треба додати и лијепе жене, а Рогановић се на ову опаску, као прави џентлмен, само насмијешио.

Посадивши липу, некадашњи ђаци присјетили су се да је Бањалука словила за један од најљепших градова у бившој Југи. Чули су да се посљедњих година епитет “град зеленила” све тише изговара, па су пожељели да то исправе и да град њихове младости опет постане рај за очи и душу. Срећни што су засадили дрво у близини парка, одакле пуца поглед и на “криви сат”, који је био и остао један од главних оријентира за састанке младих, упутили су се у оближњи кафић.

Смирај дана су дочекали у једном бањалучком ресторану, гдје су на плесном подијуму показали да су у изврсној форми и да их краси младалачки дух. Низале су се анегдоте, признавале старе љубави, а уз здравицу и добру трпезу славили су до ситних сати. Пао је и договор да се догодине поново окупе и уз евергрине и мелодије из школских дана оживе најљепше успомене.

• Били смо сложан разред и заједништво нам је помогло у многим тешким тренуцима, па се тако не планирамо осипати бар ни наредних педесет година - казала је ова весела дружина.

Припреме за прославу

Јелена Дукић је испричала да има детаља који су заједнички свим генерацијама, па су тако и они крај средњошколског образовања обиљежавали цјелодневним слављем. Матура, као круна школовања, морала је бити достојно прослављена. Трудили су се да заблистају у најбољем издању. Одијела су се шила специјално за ту прилику, а дјевојке су носиле дуге, елегантне хаљине.

- Идеали љепоте су се промијенили, али радост због уласка у свијет одраслих није - рекла је Дукићева, која и данас плијени љепотом.

Уче од млађих

Иако нове генерације могу много да науче од времешних матураната, Радомир Косић уз осмијех признаје да су на идеју да засаде липу дошли по угледу на младе матуранте, који су то недавно учинили. Косић је захвалио Градској управи Бањалука јер је обезбиједила простор на којем ће никнути липа, предузећу “Тамарис”, које је даровало садницу за ову прилику, као и Армину Кобиљу, који их је дочекао и угостио у свом локалу.

- На дружење је дошло петнаестак колега и њима највише захваљујем. Срећан сам што ће наша липа красити наш град и подсјећати на једну младост - рекао је Косић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.