На вјековном косовском огњишту остају само стари

Испричао је ово двадесетдеветогодишњи Горан Арсић из села Граце код Вучитрна, који се прије неколико дана вратио из Њемачке да обиђе породицу на свом косовском огњишту.

"Глас Српске" је о породици овог младића, која живи на ивици егзистенције, писао прије три године, објавивши Арсићево потресно писмо с вапајем за помоћ. Захваљујући добрим људима, његова породица је тада добила храну, те краву Милку и теле Белку, које су им колико-толико олакшале живот.

- Био сам у Немачкој годину и два месеца, захваљујући програму "Ерасмус". Волонтирао сам целу годину у једном центру за децу без родитеља, где сам имао смештај, храну и џепарац. Учио сам језик и добио њихову возачку дозволу - испричао је Арсић, који је током посљедња два мјесеца боравка у Њемачкој радио у дому за старе у Берлину. Презадовољан је како су га дочекали и прихватили у овој земљи, због чега планира да се трајно настани на њеној територији.

- Хоћу да полажем немачки језик да бих добио сертификат и могао потражити послодавца и преселити се у Немачку. Недавно сам се оженио и супруга и ја будућност видимо у тој земљи. Не знам каква ће процедура бити и колико ће нам требати времена, али смо истрајни у намери да идемо за бољим животом - рекао је Арсић.

Истиче да Косово и Метохију воли свим срцем, али да је одлазак неминован због веома тешких услова живота за Србе.

- У Немачкој могу проширити породицу, јер је могуће зарадити фин новац, па чак и нешто уштедети, а овде је немогуће наћи посао. Моја деветочлана породица живи од пољопривреде и 163 КМ помоћи - навео је Арсић, који се нада да ће се за њим у Њемачку отиснути и његова два брата. Истакао  је да у селу има 36 српских кућа, али да у њима махом живе стари и то по једно или двоје у домаћинству.

- Моја породица је међу најбројнијима. Отац, мајка, два брата, снаха, две братанице, супруга и ја. Нико од нас не ради, а крава коју смо добили храни целу породицу - испричао је Арсић.

Истакао је да његова браћа не сједе скрштених руку, стално траже посао, али безуспјешно, те да је и он покуцао на бројна врата, али до запослења није успио доћи.

- И сада да ми неко понуди посао у Вучитрну остао бих на својој дедовини, али 100 одсто сам сигуран да ме нико неће запослити. Моја браћа понекад раде сезонски за надницу и то углавном код Албанаца - испричао је овај младић.

Да га није срамота било каквог рада Арсић је навео и у писму 2015. године, када је написао да би радио све, па и чистио ципеле, само да купи родитељима лијекове и прехрани породицу. Упркос томе што је завршио медицинску школу са просјеком пет, запослење је било његов недосањан сан, а године на бироу реалност, због чега је тешка срца ипак одлучио да оде у "бијели свијет".

Чак ни свакодневне пријетње Албанаца, ни то што им је запаљена и каменована кућа, овог храброг младића нису успјели да отјерају са огњишта, али немаштина ипак јесте.

Арсић је казао да његова породица у посљедње вријеме није изложена притисцима Албанаца, али да страх и даље не јењава. Истакао је да су приморани да у државним институцијама говоре албански, уколико желе да прођу без посљедица.

- Моји родитељи су савршено савладали тај језик и сви имамо косовска документа, почевши од пасоша до личне карте. То је обавезно и нема приче о томе, ни негодовања - додао је Арсић.

Књига о патњи

Горан Арсић је крајем 2016. године издао књигу "Граце, патња једног села на Косову и Метохији", а жели да је промовише у Бањалуци, да би глас о патњи Срба са ових простора допро што даље.

- Књига говори о патњи народа у мом селу, које је смештено између Вучитрна и Приштине. То је прича о муци Срба у вихору рата и после њега, а свако ко је буде читао схватиће да је ово село пример херојског отпора прогону који и данас траје. Моје село је синоним останка и опстанка у завичају у крајње тешким условима, због крађа, напада и паљења имовине, који дуго нису престајали - рекао је Арсић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.