Милица Попадић, љекар у прњаворском Дому здравља: Осмијех пацијента награда и мотивација

Бране Радуловић
Милица Попадић, љекар у прњаворском Дому здравља: Осмијех пацијента награда и мотивација

Прњавор - У вријеме када мноштво младих одлази на школовање или трбухом за крухом у Европу, пуна елана и воље за радом у прњаворски Дом здравља, са знањем и звањем које је стицала на Медицинском факултету у Бањалуци дошла је Милица Попадић.

Љубав према медицини гајила је још од дјетињства, а све је вјероватно проистекло из радозналог духа једне мале дјевојчице која је жељела да упозна себе и свијет око себе, проткана кућним васпитањем и озбиљним односом према околини. Њена филозофија живота, прича млада докторка, своди се на реченицу: знање је једино добро које се дијељењем умножава.

- Није све у школовању и животу било сјајно. Сви ми који смо својевремено уписали медицину одувијек смо вољели да учимо, како у основној, тако и у средњој школи, па и касније. Ниво учења који је неопходан да би се постигао успјех на медицини је енорман. Учите и по десет сати дневно, сваки дан и тако годинама - присјећа се Милица школских времена. Завршетком факултета учење не престаје. И даље сваки дан пролази уз књиге и стручну литературу.

- Знам да ће многи млади, читајући ове  редове, запитати се да ли се толики труд исплати. Материјалну сатисфакцију не можете очекивати, пристојан живот да, али знање, са друге стране, вас испуњава и истински чини срећним - прича Милица, која је из Поточана код Прњавора.

За неке професије је 38 година, колико има Милица, врхунац каријере, каже она, додајући да ипак постоји и друга страна, а то је да се љекари усавршавају читав свој радни вијек.  Изричита је у томе да је пред њом период  у којем ће и даљи учити и усавршавати се.

   - Све то морамо ускладити са конкретним проблемима наших пацијената. Иако постоје свјетске препоруке за лијечење скоро сваког обољења, сваки пацијент је индивидуа за себе. Ако овом послу приступите отвореног срца, са свим постојећим знањима, можете очекивати успјех у лијечењу и захвалност својих пацијената - каже Попадићева. Открила нам је и како је изгледао њен први сусрет са пацијентом.

 - Искрено, имала сам трему јер, иако постоји довољно знања, страх да се не нашкоди пацијенту је присутан. Због тог страха љекари на почетку каријере понекад и непотребно консултују старије колеге. То је онај добри страх који нас тјера да сваког дана будемо бољи. Једном сам прочитала мисао која је постала мој постулат: лијечите пацијенте онако како бисте лијечили своју мајку - испричала је Милица.

Рад у теренским амбулантама по нашим селима има предност зато што је наше становништво срдачно и простодушно, истиче млада докторка, али и недостатак што у случају хитних стања недостају сва потребна опрема и кадар да би се пацијенту могло адекватно помоћи. Такве пацијенте, каже, транспортују санитетским возилом у надлежни медицински центар.

У сеоским  срединама, а Милица је  распоређена у амбулантама у прњаворским селима Вијачани и Кулаши, становници су је брзо прихватили и завољели.

- Пола радног времена сам у Вијачанима, а пола у амбуланти у Кулашима. Наши људи имају фину сеоску културу да са пуним повјерењем и поштовањем дочекају љекара, без обзира на пол и године. Још из времена старих бака постоји обичај да се прије одласка љекару облачи најбоље одијело и остала гардероба, да се пацијент припреми. Све су то ситнице које могу  пуно да значе и које нам уљепшају радни дан - с осмијехом каже Милица.

Милица не скрива радост јер ради у одличном колективу, те каже да сваки случај који се деси у току радног дана остаје урезан у њену меморију.

- Има ту и среће и туге. Понекад се радујем као мало дијете, понекад будем разочарана и тугујем као да се ради о мом најрођенијем. Главна сатисфакција љекару је тај мали осмијех када помогнете пацијенту - каже Попадићева. +

Увијек љекар

Након што заврши дневну смјену у ординацији, Милица скида бијели мантил и враћа се кући.

- У слободно вријеме сам обична дјевојка, кћерка, сестра и пријатељица. Али, скидање мантила је само привидан чин јер љекар увијек остаје љекар, и у друштву и на слави, било када и било гдје да се затекне... Некада је то благослов, некада проклетство јер љекар може да предвиди ток неких обољења од којих пате људи око нас. Љекар остаје љекар и када је пацијент - прича Милица.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана