Милева Ђорђевић родила петнаесторо дјеце, живјела готово стотину година

Славко Ђорђевић наводи да је Милева у браку са Ђоком Ђорђевићем у периоду од 1934. до 1952. године родила осам синова и седам кћерки. Преминула је 2005. године у 99. години, а њен муж Ђоко 1992. године.

Почетак заједничког живота Милеве и Ђоке пред и за вријеме Другог свјетског рата, када су владали немаштина и тифус, био је трагичан. Првих петоро дјеце, два сина и три кћерке, преминули су или настрадали у раном дјетињству.

Ђорђевићи, ипак, нису губили вољу за животом, па су на свијет донијели још десеторо дјеце, које су успјели да подигну. Од њих су добили 24 унука и 34 праунука.

Славко прича да у фочанској регији ниједна жена није родила толико дјеце као његова мајка, те се присјећа да су Ђоко и Милева увијек били здрави и да никада нису ишли љекарима.

"Мајка се сама порађала, што је мени, као медицинару, сада чудно. У болници гдје сам радио, љекари и сестре брину о свакој породиљи, подвежу им пупчаник након порођаја, окупају бебу, среде је, а то је моја мајка на селу све сама радила. Сама се порађала, дијете спремала, себи подвезивала пупчаник. Била је изузетно вриједна и добра мајка и добра жена", прича Славко.

Ђоко и Милева су из Горње Слатине, још прије Славковог рођења, прешли у Горњу Јошаницу у село Баре, близу цркве Светих Константина и Јелене, на теткино имање.

Живјели су у малој кући са двије просторије. У једној соби била је кухиња са огњиштем и веригама, гдје се сједило и јело за округлим столом - синијом, а у другој су спавали, родитељи на кревету, десеторо дјеце на поду на слами.

"Отац и мамјка спавали су на дрвеном кревету, а нас десеторо дјеце на патосу. А знате како се спавало на патосу? Од ражане сламе направи се стера, прошије се и разастре по патосу, а на стеру се стави поњава. Ту сви легнемо, узмемо јастуке пуњене вуном, јер смо имали доста оваца, и опет се покријемо поњавом. Сви смо лежали у истој соби", описује живот дванаесточлане породице син Славко.

Према његовим ријечима, имали су велико имање и од земљорадње и сточарства могли су да задовоље све потребе за храном. Узгајали су раж, јечам, пшеницу и кукуруз, које су мљели на својој воденици. Имали су пар волова за орање и пар коња за превоз огревног дрвета и одвоз робе на пијацу, као и овце, свиње, кокоши…

"Јели смо здраву храну и живјели здраво. Моја кућа никад није ништа купила осим соли и шећера, све смо производили", присјећа се Славко.

Он додаје да је мајка све сама стизала. Брига је било и како обући 12 укућана, па је ткала и плела све одјевне предмете.

"Ткала је џемпере, сукње и кошуље, плела чарапе. Знала је да истка и свечане кошуље, какав је била добар стручњак", каже син Славко.

Славко напомиње да свакодневно напорно радило, а да се одмарало за вјерске празнике. Три најрадоснија дана у години за Ђорђевиће су били крсна слава Ђурђевдан, Васкрс и Божић.

"Радовали Божићу јер би се на Бадњи дан у предсобље унијела слама, прострла на патос и ту смо се дуго играли, чекајући поноћ и кад наступи Божић тада бисмо се весело мирбожили. Мајка би припремила гурабија, колача, пита, печење. Поштовали смо и пост и рад и Божић и свеце", наводи Славко.

Ђорђевићи су кроз живот једни другима били највећи ослонац, подржавали су једни друге и помагали се међусобно.

"Сада се не рађа много дјеце. Велико је чудо кад мајка роди троје, четворо дјеце, а моја мајка је родила петнаесторо. Чини ми се да је жељела још рађати, али године су учиниле своје", прича Славко.

Данас је живо седморо дјеце Ђока и Милеве - Славко и његова сестра близанкиња Славојка, браћа близанци Јосип и Јован /65/, Радивоје /71/, Рада /69/ и Фима /78/.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.