Мила Шубара из Рогатице кућу и двориште претворила у мини-музеј

Сретен Митровић
Мила Шубара из Рогатице кућу и двориште претворила у мини-музеј

Рогатица - Гдје год крене, Рогатичанка Мила Шубара налази предмете и старине које је модеран начин живота истиснуо из употребе. За сваки се везује, носи га кући и чува у свом мини-музеју старина.

Мила (77) у Рогатицу је доселила након егзодуса Срба из Горажда 1992. Са супругом Бором и троје дјеце сељакала се од немила до недрага док нису купили кућу у насељу Ђурин бријег. Тада је, каже она, свила гнијездо и почела да се бави својим, до тада негдје у дубини душе скривеним хобијем, сакупљањем старих и ријетких предмета.

- Једноставно, почела сам да видим и оно што до тада нисам видјела и што други око мене не виде. У додиру са околином и природом почела сам запажати предмете који су ме освајали и све сам их носила кући. У томе су ме подржали супруг и дјеца и данас могу да се похвалим јединственом поставком старих, заборављених предмета и јединствених скулптура које је природа извајала - поносно прича Шубара.

Да би задовољила свој хоби Мила је од куће и дворишта направила мали музеј. Једна од кућних просторија намијењена је само за предмете који не трпе кишу и остале временске неприлике. И не само то - у дворишту и сваком другом мјесту гдје јој се чинило погодно нашла се нека од њених реликвија и предмет пажње.

- Куд год се крећем, и кад не тражим, наилазим на нешто што је необично без обзира на величину, вриједност или знатижељу других. Ако идем шумом, само по себи ми се открије необично дрво, пањ, камен. У њему видим неку симболику и, наравно, носим га кући. Тако сам, уз чишћење и евентуално ситнију дораду, дошла до мале срне која већ годинама краси моје двориште, рањеног орла, необичних, али занимљивих пањева, гљива и других предмета које ми је природа поклонила - каже Мила.

Радо скупља и старе сеоске предмете. Прича да је они враћају у времена када се породица на селу окупљала око синије, која је била округлог облика и нико није био на ћошку.

- Ту су били и троношци, док су дјеца обавезно сједила на поду. Јело се дрвеним кашикама из чанка, бакреног тањира, тепсије демирлије и сви ти предмети су овдје у мом кутку старина. Ту је и ибрик из кога су младе невјесте полијевале свекру, свекрви и осталим укућанима при умивању док им је обавезно на рамену био пређни пешкир бјељи од снијега. Имам и дио старог прибора за обраду земље, стари прибор за кафу у коме је млин и џезвица са минијатурним филџанима - описала је Рогатичанка своју колекцију старина.

И кад негдје путује, она тражи необично. Може то бити парче камена које је донијела из манастира Ловница код Шековића или комад сталактита који је, на само њој знан начин, изнијела из пећине Орловача код Пала.

Цвијеће

Нису само стари и необични предмети у сфери интересовања Миле Шубаре. Воли она и цвијеће и друго украсно растиње, којег је пуно њено двориште.

- Вољела бих да сте ви нама дошли љетос. Тад бисте имали шта да видите. Овако, што је, ту је. Јесен је учинила своје - каже Мила.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана