Малишани сањају мајку и топли дом
Косовска Каменица - У селу Гризиме, удаљеном пет километара од центра Косовске Каменице, без мајке, вршњака и свега оног што значи безбрижно дјетињство, живи четворо малених Ђокића, којима је помоћ добрих људи пријеко потребна.
У трошној кући, која више личи на запуштену оставу, одрастају седмогодишња Андријана, четворогодишња Аница, трогодишњи Милан и Михајло којем су тек двије године.
Да несрећа не бира ни мјесто, ни вријеме, па ни године, доказ је ово четворо малишана које је мајка оставила прије непуне двије године. Бригу о њима води отац Срба и његова два брата.
- Преудала се. Најтеже ми је то што се удала ту у суседно село и што од дана када је отишла ниједном није ни покушала да види децу - прича Срба.
Најмлађи Михајло не памти мајку, имао је свега два мјесеца кад је она отишла, а мајчиног крила не сјећају се ни Аница, ни Милан ни Михајло. Најстарија међу њима Андријана с времена на вријеме пита оца када ће и хоће ли се мајка вратити.
Мајка им највише недостаје пред спавање и кад им је тешко, а таквих тренутака је и превише у односу на то колико ова мала леђа могу понијети кроз живот.
- Знају по пола сата да плачу и дозивају мајку. Не могу да их успавам, јер, ипак, мајка је мајка - скоро кроз сузе говори Срба.
Његова дјеца не трпе за голо парче хљеба, а Милан и Михајло не пију млијеко, па им сестра Андријана свакодневно припрема чај и сипа у флашице пред спавање.
- Она им је заменила мајку. Без ње и њених песмица неће да спавају. Она их често сама купа и облачи. Све већ зна да ради с децом - прича Срба, поносан на Андријану, која је са својих седам година морала одрасти и бити очева десна рука.
На Ђокиће су заборавили сви изузев социјалних радника који с времена на вријеме сврате до њих како би правдали помоћ коју Срба прима као самохрани родитељ. Живе у полусрушеној кући, ослоњеној на шуму из које, како вели Срба, свакодневно допире жагор, пјесма и вика албанских дјечака и дјевојчица.
Читав свијет малених Ђокића је блатњаво двориште по коме гацају у чизмицама, али највише воле да се играју у започетој новој кући.
- Дечја машта и сан постају стварност. Свако од њих каже ово је моја соба, овде ћу ја спавати - преноси њихове ријечи Срба, док и сам машта о топлом дому са купатилом.
Нову кућу Ђокићи су започели прије двије године када су добили донацију од Министарства за заједнице и повратак, али немају новца за наставак радова. Њихова судбина је неизвјесна, јер се страћара, коју називају домом, сваког тренутка може срушити. У селу Гризиме све до 1999. године живјело је стотину Срба са двадесетак малишана. Данас, једино из куће породице Ђокић допиру дјечији гласови, а најчешће плач.
Предсједник Одбора из РС за помоћ Србима на Косову и Метохији Милорад Арлов позвао је све добре људе да помогну овој дјеци. Он је рекао да је упознат са примјерима на Космету гдје мајке, које имају више дјеце, због тешког живота напуштају и уцјењују мужеве који хоће да остану на српској груди.
Жиро-рачун
Судбина ових малишана сада је у рукама људи добре воље. Сви они у РС који желе и могу да помогну могу се обратити Одбору за помоћ Србима с Космета или уплатити новац на жиро-рачун 555-10000186096-12 са назнаком "Помоћ породици Ђокић на Косову и Метохији".
Неколико десетина људи јавило се с намјером да помогну храбрим малим Ђокићима. Међу њима и породица предсједника Грађанске иницијативе "Србија, демократија, правда" Оливера Ивановића.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
