Љубав из дје­тињства Ми­лe и Бо­ро Шу­ба­ра из Ро­га­ти­це тра­је ци­је­ли жи­вот

По­во­дом ве­ли­ког ју­би­ле­ја и њихо­вих ро­ђен­да­на у ку­ћи у Ро­га­ти­ци, гдје жи­ве по­сли­је егзо­ду­са из Го­ра­жда, упри­ли­че­но је по­ро­ди­чно славље.

Иако сви нај­бли­жи и нај­дра­жи гос­ти, ра­су­ти од Црне Го­ре до Ка­на­де, ни­су мо­гли до­ћи, чес­тит­ке од њих су прис­ти­гле, а слављени­ци су их про­чи­та­ли са блис­ким сро­дни­ци­ма и ко­мши­ја­ма. При­премљен је све­ча­ни ру­чак и тор­та, а скро­мно славље про­те­кло је уз пољуп­це, ча­шу ви­на и жеље да слављени­ци до­жи­ве и ди­ја­ман­тски ју­би­леј.

- Све је по­че­ло спон­та­но - при­ча Ми­ла. Бо­ро је израс­тао у кршног мом­ка, буј­не ко­се и по­гле­да ко­ји је "с но­гу оба­рао" жен­ски сви­јет, а по мла­да­ла­чкој љепо­ти ни она ни­је за­ос­та­ја­ла.

 - Иако сам би­ла скро­мни­јег рас­та и из си­ро­ма­шни­је по­ро­ди­це, мно­ги мом­ци из се­ла и око­ли­не су се за мном окре­та­ли. То окре­тање, по све­му су­де­ћи, би­ло је ра­злог да је Бо­ро у ду­ши но­сио до­зу љубо­мо­ре и врло ра­но по­ну­дио ми је брак да би ме "скло­нио" од по­гле­да дру­гих мо­ма­ка и са­чу­вао за се­бе - ка­же слављени­ца уз сми­јех.

Ка­ко је Бо­ро оче­ки­вао по­зив за одла­зак у ЈНА и по­ред обе­ћања да се не­ће уда­ти док се он не вра­ти, Ми­ла при­ча да јој ни­је по­вје­ро­вао и у до­го­во­ру са сво­јим уку­ћа­ни­ма и уз њен прис­та­нак убрзао је же­ни­дбу.

- Без знања мо­је мај­ке, бра­ће и сес­та­ра, Бо­ро и њего­ви "укра­ли" су ме на Дје­тињце пред Бо­жић 1958. го­ди­не. Бо­ро је та­да имао 20, а ја тек за­ко­ра­чи­ла у 18. го­ди­ну и због мо­је ма­ло­до­бнос­ти, ни­смо се мо­гли одмах  вјен­ча­ти - при­ча Ми­ла.

Мла­да и не­ис­ку­сна, до­шла је у ку­ћу у ко­јој је већ би­ло 12 чељади. Уз то Бо­ро је ус­ко­ро оти­шао у вој­ску, а на од­сус­тво је до­шао тек по­сли­је го­ди­ну и по.

По до­лас­ку из вој­ске, нас­та­вио је при­чу Бо­ро, за­по­слио се у Са­ра­је­ву у жеље­зни­ци. Убрзо је пре­шао у го­ра­ждан­ску азо­та­ру, а и по­ро­ди­ца се про­ши­ри­ла. Де­сет го­ди­на су ста­но­ва­ли при­ва­тно, да би 1969. го­ди­не из­гра­ди­ли ку­ћу у Го­ра­жду и ту сви­ли сво­је по­ро­ди­чно гни­јез­до. Све је фун­кци­они­са­ло ка­ко тре­ба, при­ча Бо­ро, све док их не­сре­тни рат, 1992. го­ди­не, ни­је при­мо­рао да на­пус­те свој дом.

- Чо­вјек све пре­жи­ви, и ли­је­пе и ру­жне ства­ри. Ли­је­пе ства­ри уви­јек пам­ти­мо, а скла­дан брак ко­ји пра­ти љубав и обос­тра­но ра­зу­ми­је­вање, по­ма­же да све те­шке мо­мен­те за­бо­рављамо и пре­ва­зи­ла­зи­мо - ка­же Бо­ро.

Бо­ро и Ми­ла, на сви­јет су до­ни­је­ли  и  на пут изве­ли тро­је дје­це, си­но­ве Во­ју и Мо­мчи­ла и кћер­ку Ја­дран­ку. Они су слављени­ци­ма по­кло­ни­ли шес­то­ро уну­ча­ди и два пра­уну­ка.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.