Јуначки кораци “Вукова са Вучијака”утиснути у сваки педаљ Српске

Јуначки кораци “Вукова са Вучијака”утиснути у сваки педаљ Српске 23.06.2018 12:00 | Милијана Латиновић

Прњавор - Међу првима на бранику отаџбине у вихору рата деведесетих година прошлог вијека била је јединица из Прњавора “Вукови са Вучијака”, коју је прије 27 година у битку за слободу српског народа повео први међу једнакима, командант Вељко Миланковић, чије је витештво исписало странице историје.

Јунаштво “Вукова” и њиховог вође Миланковића, који је за слободу српског народа дао највредније, свој живот, препричавају бројне генерације. Устаничка крв младића из прњаворског села Кремна пробудила се 22. јуна 1991. године, када је у мјесту Вучијак основао прву добровољачку војну јединицу, која је храбро газећи напријед отишла с оне стране Саве, у Славонију, да пред непријатељским гранатама брани српску нејач и огњишта.

Какав је био херојски пут Миланковића и његових “Вукова” најбоље знају они који су раме уз раме с њима јуришали на непријатеља и ризикујући своје животе ослобађали педаљ по педаљ отаџбине.

Поручник Миро Шикарац, који је након смрти Миланковића био командант “Вукова”, каже да је јединица од оснивања наилазила на оспоравања и препреке, али да ниједног тренутка нису поклекли. Љубав према отаџбини надјачала је страх од смрти и свега што рат са собом носи. Крваву битку извојевали су на подручју Јасеновца, што је била њихова прва велика побједа, а онда је настављен низ од Крајине, Пакраца, Дервенте, Окучана и Модриче.

- Стотине храбрих момака из свих крајева бивше Југославије прошло је кроз нашу јединицу. Од око 350 сталних чланова јединице 61 је заувијек остао на бојишту. Мислим да смо апсолутни рекордери по броју рањавања, јер када бисмо подијелили своје ране, сви који су били у јединици имали би барем по двије. Упркос томе, увијек смо били спремни за нове битке и на крају да дамо и крв своју ако затреба - прича Шикарац, присјећајући се својих сабораца.

Препричавајући битке које су добили, као и оне у којима су изгубили највише сабораца, истиче да је међу најтежима и најважнијим била пробијање “Коридора живота”.

- У помоћ су нам притекла браћа из Книнске Крајине, “Книнџе”, Славонци, Банијци, Кордунаши, Личани, многи добри момци који су дошли да помогну. Били смо први на удару. Уочи битке слушали смо вијести на транзистору, када је јављено да је и десета беба у Бањалуци преминула због недостатка кисеоника. Чекати нисмо смјели ни часа. Од мојих 86 људи у чети, у базу у Прњавор вратило се нас 13 способних да ходамо - рекао је Шикарац и додао да су уз страховите губитке савладали непријатеља.

И данас када прође коридором, прича Шикарац, сјећања навиру као бујица, а слике палих другова смјењују се у мислима. Са сјетом на лицу и очима пуним суза гледа фотографије оних који су отишли у вјечност. Поглед му застаје на слици првог међу “Вуковима” који је постхумно одликован Орденом Милоша Обилића.

- Командант Миланковић био је прави војсковођа и изнад свега добар човјек великог срца. Многи међу нама имали су тек двадесет и коју, био нам је и отац и брат, велики пријатељ - каже Шикарац и додаје да је са Миланковићем и ране подијелио, јер су истог дана рањени.

Колика је била њихова храброст свједочи и прича да су након једне борбе изморени и исцрпљени запалили логорску ватру и уз гитару и пјесме на тренутак заборављали страхоте рата. Из непријатељских ровова чули су се тада повици, присјећа се Шикарац, да само наставе да пјевају, јер само Бог зна шта слиједи кад вукови утихну.

Да сјећања на “Вукове” не изблиједе побринуло се Удружење “Вукови са Вучијака”, које предводи Славиша Миланковић, син легендарног Вељка по коме назив носе улице у Прњавору, Дервенти и Прокупљу.

Они су обновили спомен-собу на Вучијаку која чува успомену на пале хероје, која је у петак освештана у присуству преживјелих “вукова” и потомака страдалих, а чију су обнову помогли предсједник РС Милорад Додик, Влада Српске и општина Прњавор.

- Одавде је на данашњи дан све почело. Након пробоја коридора јединица је проглашена Првим ударним батаљоном Првог крајишког корпуса Војске РС и дата им је на поклон застава коју и данас чувамо. Основали смо удружење да бисмо сачували успомену на хероје - рекао је Миланковић, нагласивши да је поносан што његовим венама тече крв борца за слободу.

У спомен-соби изложене су фотографије погинулих, њиховог славног пута, аутентичне униформе и важна документа. О том времену свједоче и бројни чланци из “Гласа Српске”, који имају посебно мјесто у овој спомен-соби. Текстове који свједоче о јунаштву “српских Обилића”, “Крвавим биткама 'Вукова'“, “Ноћи када су завијали 'Вуци'“ потписују тадашњи новинари “Гласа” Жељко Копања, Никола Гузијан, Мехмед Диздар и Радмило Шиповац. Исписали су све битке Миланковића и његових “Вукова” и баш као што она Његошева каже: “Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити”, тако и Миланковић и његови пали саборци вјечно живе кроз своје потомке и слободу Републике, коју су својом крвљу одбранили.

“Јуриш на нож”

Јунаштво Вељка Миланковића и његових сабораца остало је забиљежено у аналима рата. Упамћени су по томе што су извели “јуриш на нож”. Крећући у напад на брдо Јакеш развили су се у стријелце, изнијели заставу у прве редове и послије команде полетјели грудима на непријатељске ровове. Девет их је погинуло, двадесетак рањено, а Јакеш је пао.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица