Бањалучанка чува традицију змијањског веза

“Ја сам ту гдје јесам. Нити сам шта очекивала нити шта очекујем, радим онако како сам и до сада радила. И сигурно ћу тако радити. Сувише је ово препознатљиво, па ме људи, који ме знају преко 15 година, зову зато што желе тај рад, а не зато што је на UNESCO-вој листи”, каже Раденка Јунгић.

Она наглашава како је прихватила да буде дио цијеле приче када су јој се обратили етнолози Музеја Републике Српске за мишљење и одобрење да се њени радови нађу на кандидационој листи. Каже да јој је циљ да се традиција ових простора покаже свијету.

Говорећи о змијањском, односно плавом везу, који је специфична техника коју су практиковале жене у Змијању, селу код Бање Луке, Раденка Јунгић каже да је знатно другачији од осталих.

Отмен и разигран рад  

“Има само једну боју. Та плаво-бијела комбинација је за мене отмјена. Разликује се јер је врло разигран, а у исто вријеме та његова јака геометрија га прави јаким. Истовремено је снажан и разигран, и по мени у томе је његова љепота. Врло је захтјеван за рад у смислу концентрације, а у смислу технике не, то је наша покрстица, она се ради традиционално крстић до крстића, и ту нема много филозофирања. Он нема оне велике површине у једној боји него је стално промјена, промјена ритма у раду и зато морате бити сконцентрисани, јер само један крстић ако погријеште, а то не уочите одмах, оде све”, каже Раденка.

Осим змијањског којем понекад додаје и своју иновацију - златну сјенку, Јунгићева ради и имљански, крајишки и стари српски вез. Своју љубав према везу објашњава као "генетско наслијеђе", јер је њена бака јако лијепо радила све ручне радове.

“То је само доказ да ми нешто добијемо. Немам друго објашњење, јер не могу ја за то бити заслужна ако сам с пет година имала тај осјећај. Тако је то почело, увијек сам нешто радила рукама”, каже Раденка.

Ипак, додаје како је питање да ли ће неко открити шта је наслиједио и ко има храбрости да се тиме бави.

“Мени је требало 37 година. Тада сам одлучила да ми то буде посао, а стварно је требало храбрости, јер 1999. године, када сам почела са радиношћу, то је била лудост. Ко је тада причао о везу или да се живи од ручног рада, а ја сам замислила да може и имала сам идеју да кроз примијењену умјетност орнаментику доведем или, како волим рећи, уведем у ову цивилизацију”, каже Раденка.

А да је у томе успјела свједоче подаци да је 2011. године на 60. свјетском салону „Брисел Еурека” за стваралаштво као чувару и мајстору старих заната Јунгићевој уручен орден заслуга за стваралаштво, а њеној радњи „Радиност Р” за заштићени знак разликовања са географским поријеклом додијељена је златна медаља и награда организатора салона.

Један од радова у власништву Монике Белучи    

Ова умјетница претходних пет година израђује дипломе за филмски фестивал “Кустендорф”, а 2011. године израђивала је све награде међу којима и чувену главну награду "Златно јаје". Њен рад “Родни крст са Змијања” добила је и позната глумица Моника Белучи.

Иако је затворен за јавност, књижевник Петар Хандке, послао је Раденки Јунгић своју фотографију са њеним радом. Од других умјетника који су купили њене радове, издваја Матију Бећковића, Рајка Петрова Ногу и Слободана Тркуљу. Када су након 19 година долазили у Бањалуку, њен рад су од једног господина добили и Арсен Дедић и Габи Новак, а за протеклих 15 година гдје год је ишла делегација Града Бањалука носила је њене радове, тако да их сада има у Москви, Солуну, Атини, Љубљани, руском Звјезданом граду и многим другим. Радови Раденке Јунгић завршили су и у манастирима Хиландару, Студеници, Грачаници, Пећкој патријашији, Високим Дечанима...

“Унутар свих тих споменика који свједоче по 800 година о нашој баштини, сада има и по један наш рад. То ме радује, јер мислим да ће се та орнаментика тако сачувати”, казала је Јунгић.

Нада се да ће своје знање пренијети даље, односно да ће унуку, ако је буде имала, научити да везе.

Раденка Јунгић је екипу Анадолије примила у стану, за који каже да је тренутно као галерија, без које је остала прошле године. Највећа жеља јој је да добије свој простор, јер “он привуче сличне душе”.

Све своје купце назива пријатељима, а према њеним ријечима, објашњење за то је једноставно јер “свако ко купи рад помаже породици да преживи, да даље ствара, како би наше орнаменте и баштину послали у свијет”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.