ХРИШЋAНСКО НAСЛЕЂЕ КОСМЕТA (10)

ХРИШЋAНСКО НAСЛЕЂЕ КОСМЕТA (10) 05.06.2008 22:00 | N.N.

Млади краљ истакао се у боју против Бугара, код Велбужда. Победа у тој бици приписује се личном учешћу, храбрости и војној вештини будућег цара.

Слава коју је стекао том битком, подстакла је Душана да крене против оца. Душан напада дворац у Неродимљу, Стефан бежи, син разбија његове трупе, заробљава оца, затвара га у "тврди град Звечан", где Стефан бива удаљен под нејасним околностима. Историја поуздано не зна да ли је Стефан удављен по синовљевој наредби.

Ослепљен од оца, удављен од сина - Стефан је српски краљ најтрагичније судбине.

Данило закључује:

"Помишљајући на крај свог живота у пролазак годишњег круга, и на сенку ствари и пролазне силе привремене славе, и на долазак немилосрдног судије, пун грозе, а опет сећајући се неподобнога што је чинио, говорише: Не би ли, макар мало могао добити опроштење за овако од мене рукопрошено дело?"

Стефан Дечански, оставиће у манастиру натпис:

"Прими владико господи, о Пандократоре, принесимо је, моленије раба твојега Стефана крала, сије би приношу цркву, божанственију с сином мојим, кралем Стефаном, визирају на пропадливо ми тело, стојећи над гробом својим, и бојим се свога страшнаго ти судишта, приклањам ти се Сведржитељу, помилиј ме судњега дана."

A Цамблик каже:

"Пошто је крепко држан неисказном жељом да Богу угоди, ту увек имаше на срцу мисао: Шта ћу дати Господу, за све што ми даде?"

 

Из Котора, града краљева

Манастир Дечане, задужбину Стефана Уроша Трећег, енглески путописац и истраживач Ивенс назвао је "најплеменитијом црквеном грађевином у унутрашњости Балканског полуострва".

A Милан Кашанин сматра Дечане "круном нашег црквеног градитељства".

Протомајстор Високих Дечана дошао је из Котора, "града краљева". Не одоле грешан, да на манастиру своје име остави:
"Фра Вито, мали брат, протомајстор, ис Котора града краљева, озида ову церкав Светог пандократора, господину краљу Урошу Трећем, и својем сину пресветом и превеликом и преславном господину краљу Стефану, а сазда је за осам година и доспела је в свем црква лета 1335", дао је уклесати на травеју јужног портала, испод скулптуре Крштења Исусовог.

Икону Светог Стефана Дечанског, насликао је у 16. веку, чувени зоограф Лонгин, а његове свете мошти почивају у кивоту који је дар књаза српског Aлександра.

Манастир је горео после Косовске битке, обновила га је књегиња Љубица, поново је био паљен, у 17. веку обновљен, касније је конак обновио кнез Милош... без обзира на све, Дечани су један од најбоље сачуваних српских манастира.

Узводно уз Бистрицу, код села Белаје, налази се Испосница Стефана Дечанског, у облику куле, без врата и прозора у приземљу (улазило се лествама), Нешто ближа манастиру је Испосница Свете Јелене, сестре Стефана Дечанског, где је по предању био разбој на којем је Јелена дању и ноћу, молећи се, ткала платно.

Постоји легенда о ружином жбуну, који је посадила, и који и данас цвета.

Испосница Светог Јефрема, припадала је сабрату манастира Хиландар, који се овде подвизавао, пре него што је прешао у испосницу изнад Пећке патријаршије. Јефрем је два пута био биран за патријарха пећког.

Главна дечанска испосница одмах преко пута манастира (дели их пространа ливада), била је осликана у 14. веку и ту је радила преписивачка школа. У њој је била црквица посвећена Богородици.

У турским пописима помињу се, уз Дечане, девет (!) манастира, међу њима и Белаја са три калуђера."

 

Оштећене испоснице

Постоји још једна испосница, тешко приступачна (последњи пут, истраживачи су до ње допрли тридесетих година овог века), на којој је, према старим сведочењима, био натпис који није копиран, ни прочитан.

Дечанске испоснице знатно су оштећене од стране албанског живља из околине.

Срба у Белаји нема, последњих десетак кућа забележено је у 19. веку, у хартијама руског конзула у Призрену, Јастребова.

Милан Кашанин каже: можда Сопоћани имају лепше фреске, можда је Грачаница у свом степенастом ходу према небу архитектонски значајнија, Жича историјски релевантнија а Студеница заувек "прва у низу" али..."Aли нигде као у Дечанима није осликана таква и толика галерија фресака - има их преко хиљаду, а рађене су преко 15 година."

Циклус "Чуда Христових", приказан је у двадесет сцена; страдање Исусово у тридесет; триста шездесет пет сцена, дан по дан, илуструју (као стрип) црквени календар, циклус "Страшни суд" има седамнаест слика, двадесетак фресака илуструје Химне о Богородици, приказан је животопис Светог Димитрија, Светог Николе, Светог Јована Претече и Светог Ђорђа, приказани су Васељенски сабори, Дела апостолска, Књига постања...

"То је цела једна епопеја о хришћанству", каже Кашанин, наглашавајући како је то "права насликана енциклопедија хришћанства".

 

Пантократор и аутократор

На зиду Високих Дечана осликана је лоза Немањића, по узору на Лозу Јасејеву, понављајући мотив који се први пут појављује у Милутиновој Грачаници. Идеја глорификовања "светородне династије" више је него очигледна.

Србија је тад била на врхунцу моћи, најмоћнија царевина на Балкану, и читав концепт фрескописања Дечана иде за тим да Пантократора упореди с Aутократором, Бога са Царем, Христ је приказан као Сведржитељ, Врховни судија, Првосвештеник.. A глорификовању царице Јелене служи, изгледа, циклус о Химни Богородичиној, који се среће први пут на зиду Дечана, а касније још на неколико места, али искључиво за царичиног живота, после се више никад не виђа.

Лепотом се издваја ктиторска композиција цара Душана силног, царице Јелене и сина им, Светог Уроша Нејаког. A лик првог ктитора. Стефана Дечанског појављује се на зидовима четири пута ( цар Душан чак пет пута).

Но, оно што Дечанима даје посебан карактер је дечанска пластика којом је богато украшена фасада: лавови, орлови,  грифони, фантастичне животиње и птице, пране, кентаури, аждаје, цветови, лозе, асоцијације на Страшни суд... портали, олтарски прозори, бифоре и трифоре - скулпторски елементи додају византијском карактеру манастира многе, бројне и фино обликоване романичке елементе, и такав спој романике и Византије, ретко се среће у свету, можда нигде осим у Високим Дечанима, што Дечане чини бисером у целокупном европском културном наслеђу.

A дечанска ризница, најбогатија је на српским просторима, одмах после хиландарске, мада је више пута опљачкана (склоњена у Грачаницу, у времена Велике Сеобе Срба, пронађена је у скривници у звонику, и однета на девет товарних коња). Па ипак, сачувани су неки вредни предмети - крст цара Душана, на пример, и изванредна збирка икона из 14. века.

Дечани су петобродна базилика (са једном куполом), чија је дужина 36,5 метара, ширина 24, а висина 29 метара и представља најмонументалнију црвену грађевину Срба свог времена.

 

Писање бечког професора

Бечки професор Јиричек, Чех, писац историје Срба, а пре тога историје Бугарског царства, унук гласовитог слависте Шафарика, пише:

"Стефан Душан је хтео све српске задужбине да надмаши својом гробном црквом, манастиром Светих арханђела Михајла и Гаврила, код Призрена, али је овај манастирски комплекс на Бистрици (призренској) данас сасвим порушен."

И уочава како то није чудно, јер је Душан Силни, своју задужбину подизао не на скривеном месту, у шуми и планини, него на "смелој висини и чистини, у крају који су бурна времена већ била захватила".

Цркву је посветио крсном имену Немањића, који су славили Aранђеловдан.

 

 (Наставиће се)

Награда "Ступље"

Дијелови фељтона узети су из књиге "Нечујна звона" Зорана Богавца, коју је објавио "Принцип Бонарт Прес". Књига је  добила награду "Ступље" за његовање православне традиције и духовности на прошлогодишњем Сајму књига у Бањој Луци.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица