ФЕЉТОН: Деведесете - извод из ратног дневника (3): Караџића за предсједника

ФЕЉТОН: Деведесете - извод из ратног дневника (3): Караџића за предсједника 13.12.2017 18:00 | Славиша Сабљић

4. јули 1990.

Никада прије у Титовом Дрвару није било више плаваца и којекаквих сумњивих типова. Специјалци МУП-а БиХ, углавном из Цазина и Велике Кладуше, а у мањем броју из Бихаћа, слили се у град херој. Град са именом Тита. Како би у њему обезбјеђивали ред и мир. Јер, иако на вријеме заказан, промотивни, односно оснивачки скуп Српске демократске странке БиХ, како је тада назван, био је забрањен...

Међутим, скуп је ипак одржан. У спортском центру „Друго засједање УСАОЈ-а“ окупило се више хиљада људи. Стигли су бројни гости и активисти СДС, странке која је, већ увелико пуштала коријење и у многим другим мјестима. Дошла је и делегација СДС из Книна са Јованом Рашковићем на челу. Пошто му није дозвољен званични наступ, Рашковића смо некако успјели попети на настрешницу, односно онај лимени кров понад клупе за резервне играче. Одатле је са мегафоном у рукама поздравио Дрвар, Дрварчане и бројне госте. Бурно поздрављен, рекао је како ћемо „попити Уну“ и „скидати велове са тајни српског народа“.

Послије двадесетоминутног говора и скупа пуног достојанства, који је протекао без иједног, чак и најмањег испада, Рашковић и његови домаћини, са још двадесетак активиста из мјеста у БиХ разговарали су хотелу „Београд“. Сједили смо у ресторану, кад ми Неђо Марчета шапну да је стигао и Радован Караџић. Изађем пред хотел и видим човјека који је личио на њега. У бијелом је мантилу и чека... Вратим се и сједам на старо мјесто. Одједном Јован Рашковић се диже и некуд оде. Кажу да га телефоном треба неки врло утицајан човјек. Враћа се и, само десетак минута касније, сазнали смо да је телефоном разговарао са човјеком који му је сугерисао да Радована Караџића предложи за предсједника СДС БиХ. Тај човјек био је нико други до Добрица Ћосић. Препоруку Ћосића, а онда и приједлог Рашковића, сви прихватају...

Мало потом у просторију улази и Радован. Пола сата касније, по завршетку официјелног дијела састанка, прилазим му и честитам. Молим га да се у телефонском разговору обрати и слушаоцима Радио Книна, односно српском народу Крајине, код којег је уживао велику популарност. Пристаје и то са нескривеним одушевљењем.

У данашњем дану остале су ми многе дилеме... Откуд Ћосић... Да ли је Радован заиста морао бити први Србин БиХ...

25. јули 1990.

Срб, малу варош на врелу љепотице Уне, знао сам само из књига и историје. Ту је 27. јула 1941. године подигнут устанак народа и народности Хрватске „против окупатора и домаћих издајника“. Срб сам касније мало боље упознао када сам, и то ка новинар-почетник, разговарао и писао причу о Ђоки Јованићу, једном од највећих команданата Титове војске... Данас сам, међутим, Срб упознао и „особно“. У варошицу окићену српским тробојкама се четири с, као и оним другим са звијездом петокраком у средини (и опет никоме то није сметало) дошао сам због Сабора Срба којем је, на локалном фудбалском стадиону и око њега, присуствовало око стотину хиљада душа. Међу толико свијета на једном мјесту, никада до сада, нисам био.

У Србу је данас основано Српско национално вијеће, а усвојена је и Декларација о суверености и аутономији српског народа... Није то био скуп попут многих других прије њега којима сам, наравно, присуствовао. Није било јањетине, кокарди, шубара... Није било ни оног „ко то каже Србија је мала“. У Србу се данас видјело да она тројица што су стајали горе на бини са подигнута три прста увис (то видим први пут), дакле Јован Рашковић, Милан Бабић и Давид Растовић, мисле на неки нови начин... Данас сам, заправо, видио да у Хрватској заиста постоје и Срби.

Кроз Срб је негдје око 15 часова прошао и Војислав Шешељ. Није навраћао, а онда ни појављивао на Сабору.

сутра - Балвани на путевима



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица