ФЕЉТОН: Деведесете - извод из ратног дневника (24): Хрвати са Динаре гранатама засули Грахово и Гламоч

ФЕЉТОН: Деведесете - извод из ратног дневника (24): Хрвати са Динаре гранатама засули Грахово и Гламоч 11.01.2018 18:00 | Славиша Сабљић

У Грахову сам. Пред Спомен-домом који носи име Гаврила Принципа нанизано двадесет мртвачких сандука са посмртним остацима погинулих српских бораца. Одједном у пола богослужења, детонације

15. март 1995.

У Фркашићу сам подно планине Пљешевице. Само десетак километара далеко од Коренице. У некаквој сам бараци коју зову затвором. У једној од њених мемљивих просторија, пет-шест муслимана које су припадници Српске војске Крајине заробили на сјеверозападном дијелу бихаћког ратишта.

Упознајем се са једним од њих. Презива се Пајазетовић и био је из Велике Кладуше. Каже ми да је био у војсци Фикрета Абдића, дакле у Народној одбрани Западне Босне,  те како су га Алијини заробили. Срећан је што су га сада Срби заробили... Пружа ми да прочитам његов роковник. Да видим шта је то он у њега писао док је био заробљен у Бихаћу... На једној од страница по којој се прелило нешто слично запршци, пише: "Врићу брашна народ плаћа осамсто дојч марака, а килу присне кафе четири стотине дојч марака."

Е сада се сјетих оне приче са обале Коране. Тада, наиме, на пункту код Тржачких Раштела, односно Цазинске крајине, којег су држали мартићевци, упознајем тада полицајца из Коренице. Прича ми.

- Сједимо ти ја и мој другар у контејнеру који је постављен на пункту. На путу који води према Цазинској крајини и Бихаћу. Око два сата послије поноћи на врата бану висок и крупан, непознат човјек. Изашао је из кабине шлепера натовареног много више него што му је носивост. Назва нам добро јутро и баци на сто пет хиљада марака. Ништа не говори. Само ћути. А у мене и мог помоћника увукао се страх... Контам, ако не узмем оних пет хиљада, убиће ме и паре дати другом... А ја... Код куће дјеца и жена немају шта јести. Мартић ми већ шест мјесеци не даје плаћу... Шта ћу сада, јадан ти сам... Одједном зажмирим и оних пет хиљада зграбим са стола. Ја новац у џеп, а онај даса са кожњаком размакну запреке на цести, сједе за волан камиона, и правац Бихаћ... Ко зна шта је било под оном церадом. Причало се како су од сваке туре лопови имали, односно ћарили, по неколико десетина па чак и стотина хиљада дојч марака... Све је зависило од тога шта су возили - уздише на крају приче онај полицајац.

19. март 1995.

У Грахову сам. Пред Спомен-домом који носи име Гаврила Принципа. Облачно је и хладно. Испред прелијепог здања подигнутог у славу великог Граховљака, на плато у два реда нанизано двадесет мртвачких сандука са посмртним остацима српских бораца погинулих или уморених у борбама на Динари и у Доњем ливањском пољу. Неколико стотина уцвијељених душа. Срцу у грудима и њима и мени претијесно...

Хрватска страна треба да испоручи још седамдесет и шест Срба, углавном српских бораца... До те размјене би требало да дође у Доњем Земунику, недалеко  од Задра. На истом мјесту је српској страни испоручено и данашњих двадесет убијених и уморених... На комеморацији у Грахову, поред мене стоји Радивоје Томанић новоименовани командант Другог крајишког корпуса. Ничим не одаје човјека који би требало да буде забринут што је изгубио толико бораца... Одједном  у пола богослужења, детонације. По њима се чује да долазе из далека те да су топовске гранате.

- Немој да се бринеш. То усташе туку одозго са Бата. На планини Динари. До Обљаја некако и могу, али до Грахова сигурно не могу добацити. То су топови које су они скинули са бродова. Преуредили су их и допремили на Динару, објашњава ми  новоименовани командант Томанић.

Ово данас је први пут да артиљерија Хрватске војске туче неко од мјеста на овом дијелу западнокрајишког ратишта.

Сутра: Руперт Смит са Младићем



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица