ФЕЉТОН: Деведесете - извод из ратног дневника (17): Милан Мартић предсједник РСК

ФЕЉТОН: Деведесете - извод из ратног дневника (17): Милан Мартић предсједник РСК 29.12.2017 18:00 | Славиша Сабљић

Трвења у политичком врху САО Крајине не престају. Милан Мартић на једној, Милан Бабић на другој, Борислав Микелић на трећој, стари есдеесовци на четвртој страни... Не иде ово уз име једног народа осим оног којем припадам

22. фебруар 1994.

Први овогодишњи одлазак у Книн гдје не престају превирања... Хоћемо ли се икад уразумити и макар између себе поштовати? Трвења у политичком врху САО Крајине не престају. Милан Мартић на једној, Милан Бабић на другој, Борислав Микелић на трећој, стари есдеесовци на четвртој страни... Не иде ово уз име једног народа осим оног којем припадам. Нисам сигуран де ће све ово изаћи на добро. Увјерава ме у ово и Илија Џепина, сељак из Голубића, у којег је покојни Јован Рашковић имао безгранично повјерење...

У Книну је данас за предсједника Републике Српске Крајине именован Милан Мартић, док је генерал Милан Челекетић постављен за команданта Главног штаба Српске војске Крајине...

18. март 1994.

Некако сам набавио гориво и са возачем кренуо на Пале, гдје је требало да се одржи сусрет Радована Караџића са ратним репортерима. У великој сали неког од хотела на Јахорини за столом нас педесетак. Једини ја у војној униформи... Радован, онако протоколарно говори о приликама и ситуацији на терену, а потом се и ми укључујемо у дискусију. И ја нешто причам о Фикрету Абдићу и бихаћком ратишту... Дискусија Бране Божића, шефа Прес центра Првог крајишког корпуса, посебно ми се допала. Говорио је он истину о стању на борбеним линијама и у политици... Радовану то није било "по зубу".

6. јул 1994.

Размјена у Личком Петровом Селу. Српској старни се испоручује петнаест мртвих тијела српских бораца убијених или уморених на бихаћком ратишту. Човјек који их је довезао из Бихаћа каже како су готово сви претходно били заробљени. Дакле били су живи да би касније били мучени и на најсвирепији начин уморени. Једном од њих, тврди свједок одсјекли су главу и шутали је централном градском улицом недалеко од кафане "Бондено". И заиста човјек о којем је причао, када смо отворили врећу, у којој је било његово уморено тијело, био је без главе. Ријеч је о борцу Петнаесте бригаде, родом из српског села Притока.

12. јул 1994.

Ово је други пут како сам на личком ратишту. Са српским борцима горе у шуми понад Трле код Коренице, некад са именом Тита. Доље је, два три километра далеко од њихових положаја, осматрачница УНПРОФОР-а са које би требало да се контролише мир између двије зараћене стране. Међутим, негдје око поднева, отуд из правца Госпића, долазе тенкови Хрватске војске. Један од њих улази у круг УНПРОФОР-а, одмах уз осматрачницу и то у ровове у којима су "плави шљемови" и почиње тући положаје српских бораца. Нису бог зна како прецизни, али зар је то важно. Важнија од свега је чињеница да су оном хрватском тенку зелено свјетло да отвори ватру упалили мировњаци Уједињених нација сврставајући се тако на страну наших непријатеља. Камо среће да је ово једини примјер. Али није!

17. јул 1994.

Пред обновљеном црквом Светих апостола Петра и Павла у Босанском Петровцу окупило се десетак хиљада душа. Дошли су сви који у корпусу српског народа значе нешто. Ту су и патријарх Павле и Радован Караџић и Милан Мартић… И кум цркве Миле Атлагић, који је овај храм даривао са дванаест хиљада њемачких марака.

Његова светост моли Бога за мир свима. И нама и нашим непријатељима...

Сутра: Са Билтом и Акашијем



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица