ФЕЉТОН: Деведесете - извод из ратног дневника (13): Грабеж - прво велико страдање Срба

ФЕЉТОН: Деведесете - извод из ратног дневника (13): Грабеж - прво велико страдање Срба 25.12.2017 18:00 | Славиша Сабљић

Муслимани Петог корпуса, у засједи на Грабежу, убили шеснаест припадника Петровачке бригаде. Видио сам их све у мртвачници у Петровцу. Међу њима сам тражио Чеду Милисавића, мог другара са Оштреља. Када су ми га показали, нисам га могао препознати... Оволико мртвих људи на једном мјесту до сада нисам видио...

18. јун 1992.

Наши су запосјели положаје према Бугојну. Дио команде смјестио се у некадашњу Титову вилу у Копривници. Сједимо у кожним фотељама. Можда у истим онима у којима су сједили Тито, супруга му Јованка, те Бранко Микулић, Хамдија Поздерац...

Иза мене један официр у униформи. Најпаметнији су међу онима који су потегли за крађом свега и свачега. Тај разбија оквире у којима су слике наших најпознатијих сликара и умјетника. И онако у ролама, слаже их у ранац. Кажу да свака од њих вриједи од пет стотина до пет хиљада марака.

Са камионима се одвози намјештај. Пљачка се немилице.

21. јун 1992.

Први пут идем на Грабеж понад Бихаћа. Горе већ успостављене линије. Нико ништа не зна, али сви раде понешто. На путу код Воларица, обраслом папрати, наилазимо на остатак запаљене "стодесетке", наше војске. У њој је, послије засједе коју су поставили муслимани из Бихаћа, убијено пет Срба, припадника резервног састава наше полиције. Ово је први напад бихаћких муслимана и наш први велики ратни губитак.

На Грабежу затичем Петровчане. У рововима су, али им и даље ништа није јасно. Хране, оружја и муниције има довољно... Али недостаје пуно штошта другог. Драгишић и другови му кажу да се "мора сарађивати и рећи људима шта нам је циљ..." Срео сам и неколико људи у цивилним одијелима који су, са оружјем "на готовс" запосјели и ровове. Питам једног од њих шта му је задатак односно шта је добио за задатак... Он слијеже раменима и смије се.

5. јул 1992.

Данас у команди Другог крајишког корпуса велика фрка. Неко од српских бораца одсјекао је уво заробљеном хрватском војнику. Кажу ми да је Ратко Младић због тога "урлао од бијеса"... Додају и то да је тај српски борац био "добро под малиганима"...

11. септембар 1992.

Горе за столом сједе, заједно, и предсједавају Ратко Младић и Грујо Борић, командант Другог крајишког корпуса ВРС. Међутим војно-политичко савјетовање представника дванаест општина у зони одговорности корпуса није могло да почне без Драге Кнежевића, домаћина и предсједника општине. Ратко Младић је тек и то у трећем покушају, пријетећи чак и Војном полицијом, "приволио" Кнежевића да ипак дође. Било је јако мучно све то гледати, а поготово касније и слушати дискусије.

Иако се већ три-четири мјесеца говори о дубоком јазу између војске и цивилне власти, ја то нисам могао вјеровати. Посебно не неким тврдњама по којима општинска власт настоји, и то свим силама, отјерати команду корпуса из Дрвара.

Хоће ли нас све ово довести до добра?

22. септембар 1992.

Прве велике жртве на бихаћком ратишту. Муслимани Петог корпуса, у засједи на Грабежу, убили шеснаест припадника Петровачке бригаде. Видио сам их све у мртвачници у Петровцу. Међу њима сам тражио Чеду Милисавића, мог другара са Оштреља. Када су ми га показали, нисам га могао препознати... Оволико мртвих људи на једном мјесту до сада нисам видио... Страх ме је од одмазде и срљања које нас може скупо коштати.

(Сутра: Гори Титова пећина у Дрвару)



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица