Требињке ткањем чувају обичаје

Ратомир Мијановић
Требињке ткањем чувају обичаје

Удружење жена "Васила" у Требињу постоји осам година, а окупила их је жеља да оживљавањем ручне радиности од заборава отргну насљеђе наших предака.

Све што направе је уникатно и у дослуху са традицијом, наглашава Сена Ђурица, предсједник овог удружења.

- Непуну деценију мотивише нас љубав према ручном раду и жеља да новим генерацијама приближимо љепоту старина, којима је наше поднебље изузетно богато. Нарочито волимо да се бавимо рукотворинама које су израђивале жене од давнина, преносећи ткањем или везом дио наше традиције - истиче Ђурица, која је добитник признања београдског Удружења "Етно мрежа" за израду оригиналне тканице са женске херцеговачке ношње.

- Захваљујући правој тканици, старој више од стотину година, коју сам добила од Требињке Даре Голуб, направила сам своју тканицу. Ткање, иако веома захтјеван посао, мене опушта, а посебно ме радује што сам у могућности да моју тканицу уткам на торби или хаљини, као модеран детаљ са призвуком прошлих времена - каже Ђурица.

Рукотворине Удружења "Васила" пронашле су мјесто на скоро свим континентима. Неоптерећени предрасудама према свему што је фолклорно, управо су странци први препознали да штошта од умијећа наших бака може бити аутентичан модни израз и у 21. вијеку

- Аустралијанац, одушевљен нашом краватом од тканице, одлучио је да је купи. Капа заврата, коју у Требињу само ми ручно правимо, данас је у Јапану. Чобанске торбе, односно чобанице, отпутовале су у Италију и Француску. Купиле су их дјевојке умјесто руксака, као згодан модни детаљ, а ћурдију је однијела једна Рускиња. Управо наша ћурдија данас не мора искључиво да служи за фолклор, што су препознале дјевојке из иностранства - прича Ђурица.

А херцеговачка градска ношња, такође њихов ручни рад, налази се у Београду. Ни мање ни више него у гардероберу краљевске породице.

- Ова ношња купљена је као поклон принцези Јелисавети Карађорђевић, којом се одушевила, те пожељела да нас упозна. Вјештина и домишљатост наших бака остају неисцрпна инспирација за вриједне руке жена "Василе" - и онда када израђују одјевне предмете за сваку прилику, па и ону посебну - наглашава Ђурица.

Прије пет година, на молбу једне суграђанке, сашиле су прву вјенчаницу од платна са ручно хекланим детаљима и етно-мотивима. Понекад у вјенчанице уткају детаље са херцеговачке тканице. Поред Требињки, у вјенчаницама које су радиле чланице Удружења "Васила" удавале су се и дјевојке из Фоче и Приједора.

- Много тога смо добили: оригиналне дјевојачке торбице, срму - нит за ткање или везење, коју данас не можете нигдје купити, оригинални бурунџук од бијелог тила, стар преко стотину година и ручно везен, ношен испод женских капа. Чувамо и ношње "чобанице" шивене од раше (врста вунене тканине), али и ношње богатијих породица везене срмом - објашњава Ђурица.

Милка Дракул, родом из Калиновика, каже да је рад на народним ношњама практично одмара и опушта.

- Мене је мајка учила да везем и плетем све и свашта већ као десетогодишњу дјевојчицу. Ношња која се у нашем крају шије зове се велико одијело. Прво иду чарапе, танка кошуља, онда грба. Послије мушка и женска ношња. Код женске ношње постоји сукња од црне кадифе, подсукња, танка кошуља, грба. И тако се ишло у сватове. И сада се то чува, моја мајка чува и њену и очеву кошуљу - прича Дракул.

И данас, додаје, плете вунене чарапе.

- Прије ми је за обје чарапе требао један дан, али ми сада за једну чарапу треба један дан. Када је вуна добра, неће лако чарапе пукнути. Све зависи од квалитета вуне - каже Милка Дракул.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана