Зоран Костић, фронтмен “Партибрејкерса”, за “Глас Српске”: Надахнуће ми је одувијек би­о евидентни недостатак слободе

Данко Кузмановић
Зоран Костић, фронтмен “Партибрејкерса”, за “Глас Српске”: Надахнуће ми је одувијек би­о евидентни недостатак слободе
Зоран Костић, фронтмен “Партибрејкерса”, за “Глас Српске”: Надахнуће ми је одувијек би­о евидентни недостатак слободе

Човек је историјско биће, а ваде га из историјског контекста, битно је да памти одакле је, где иде, коме припада, све те ствари му говоре ко је и шта је.

Човеку данас секу корене. Стављају га у вештачки празан простор да би систем могао да га отуђи и да га осами, да му узме речи и да му узме његову истину.

Казао је ово у разговору за “Глас Српске” Зоран Костић, познатији као Цане, фронтмен легендарног састава “Партибрејкерси”.

Он ће наступити на “Нектар ОК фесту” који ће бити одржан од 12. до 14. јула на Тјентишту.

ГЛАС: Један сте од актера документарца “Био сам панк пре тебе”, о почецима панка у Београду. Да ли су панк оштрица и бунт отупјели?

КОСТИЋ: Увек је потребна та оштрица мишљења. Када је велика опасност на сцени, а велика је опасност данас, не само на нашој локалној, већ и на глобалној сцени, за читаву популацију. Сви се вадимо ван контекста, да бисмо били сами... Панк-рок је увек потребан. Дакле, потребно је критичко мишљење, али не само да исечемо нешто, него да додамо нешто што ми мислимо да би требало. Треба да будемо корисни заједници у којој живимо.

ГЛАС: Како гледате на нову генерацију младих музичара и има ли неки бенд који се издваја?

КОСТИЋ: Постоје млади бендови, али њима је и тај почетак урађен, јер живе у таквом времену, у времену калупа, каталога и тако им је усмерена прича. Још нисам срео момка који ће да изађе и да каже: “Еј, лоше ми је”. Могу да протестују, али у облику неке задате форме. Све се ради по шаблону. Праве протестну песму па размишљају - требају нам ти и ти елементи. Младих бендова мора да има. Прича се не завршава само с нама. То би било тотално без­ везе. Ствари се настављају. Слободна мисао се увек рађа. Има бендова, али имају један проблем, супер свирају, али немају песму, јер су осуђени на ту глупу технологију. Долазе из технолошког света.

ГЛАС: У чему данас тражите надахнуће за текстове, у реалном стању друштва данас и његовим проблемима или у нечему другом?

КОСТИЋ: Надахнуће ми је одувек би­о евидентни недостатак слободе. Ово заробљеништво и куда нас воде. О томе говорим. Ја сам, све као, на папиру остварен, али колико сам остварен, толико сам и неостварен. Ја се борим за оно мало доброг. Борим се да то траје, да ми то неко не одузме. Људи не разумеју, а оно што не разумеју мисле да не би требало да постоји. Ми не разумемо све, ми би требало да разумемо оно што не разумемо, да тражимо неки лек. Свака болест свога лека има.

ГЛАС: Колику улогу у новим текстовима, и Вашим текстовима уопште, заузима духовност, конкретно православље?

КОСТИЋ: Бог је извор свега. У њега утичемо, да бисмо опет негде и некад у некој васељени изашли. Како да кажем, то је слобода и то је оригиналност. То је аутентичност. Бог ти да дар, и да га сваком човеку, а дар је кључ за твоју слободу. Да се бар некад осећаш лепо што нешто радиш. У овом свету треба наћи начина да препознаш нешто лепо. Мало га има, али дато је свима. Ко љубави има, преживеће све.

ГЛАС: Многи сматрају пјесме “Партибрејкерса” као упутство како пронаћи свјетло на крају тунела?

КОСТИЋ: Не верујем да ми импонује то. Мој грех је увек преда мном. Ево, као да флаширам своју мудрост. Хоћу да кажем да те песме које сам написао, када оду у свет, више не припадају мени. Могу ја да будем неки аутор, а и то је питање да ли сам, или сам само неки небески достављач. Надахнуће пролази кроз мене, а моје је само да дам људима, и да кажем: “Еј, знаш шта, види ово”. Није то све само моје. Припада и другима. Не кажем да мотив за писање неке моје песме некад није крајње баналан, али крајњи резултат мора да буде од користи за човека, да му се каже: “Освести се, држи до своје слободе”, и онда ланац слободе се прави. Свака добра ћелија је једна карика у одбрани од неког лудила и бесмисла овог потрошачког друштва или материјализма. То је све досадно. Они, неки тамо, жељни власти који једу и људе да би опстали, они мисле да то што имају, да им то омогућује да буду добри људи. Али као што знамо, тамо где идемо новац не треба. Требају само одговори.

ГЛАС: Имате ли нове пјесме за “Брејкерсе”?

КОСТИЋ: Нових песама има за било кога. Нећемо још ништа да радимо. Не можемо. Морамо да се потражимо и да још мало видимо да се не бисмо понављали. За добру песму треба дубоко заронити, али кад дубоко зарониш, мораш да изађеш да се не би удавио. Мораш да изађеш на површину.

ГЛАС: На шта сте најпоноснији у досадашњим годинама бенда, али и приватно?

КОСТИЋ: Не знам на шта сам најпоноснији, морао бих дубоко да размислим о томе. Има једна ствар - драго ми је што имам неког, што имам своју породицу и што имам неке људи поред себе.

ГЛАС: Имате ли нови рецепт за преживљавање данашњице или још важи онај стари “бити посебан, слободан, и свој”?

КОСТИЋ: Ма више од свега нам треба само љубави и праштања. Себе треба видети као необјективно биће у тражењу своје објективности. Морамо да пазимо да не постанемо ствари, да не постанемо објекат нечије жеље и остваривања нечијег циља. Треба да се уздамо у се и у своје кљусе, и наћи своје људе, одржати породицу, и дати наду њима, и нахранити гладне када дође гладно време.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана