Некада свјетска фудбалска звијезда, а сада на дну: Крвопије су ме уништиле

Сјећате га се сигурно, симпатичан лик, заразног осмијеха, десни бочни који је одиграо више од 130 утакмица у дресу лондонског клуба. А сада? Сада је дотакнуо дно. Па чак и то звучи као еуфемизам кад узмете у обзир шта је проживљавао посљедњих година.

Играјући седам година у Арсеналу, четири у Галатасарају зарадио је милионе евра. Сада нема ништа.

“Када погледам назад, кажем сам себи: 'Емануеле био си наиван. Зашто ниси о овим стварима размишљао раније?' Тешко је. Јако је тешко. Новац који сам зарадио, слао сам супрузи и дјеци. У Турској сам зарадио осам милиона евра. Седам сам послао кући породици. Шта год ми је супруга говорила да потпишем, потписао сам”, препричава тужну животну причу легендарни фудбалер Арсенала.

Иако је пуно тога кумовало његовом слому, ипак себе криви највише.

“Мој мањак адекватног образовања, лоши савјети које сам добијао и моја лаковјерност, те крвопије које су биле уз мене док сам имао новца”, набраја шта га је коштало банкрота.

Под те крвопије вјеројатно мисли и на сад већ бившу супругу Аурели с којом има троје дјеце, а која му је приликом развода узела све. Апсолутно све!

“Више не могу себи да приуштим адвоката. У својој сам кући, али се бојим. Јер не знам када ће доћи полиција да ме избаци и да је преузме бивша жена. Некада гасим свјетла кад сам код куће јер не желим да људи знају да сам унутра...”, причао је крајем 2017. Ебу, а управо је тада негдје отприлике истекло вријеме кад мора иселити из своје куће.

Како је то завршило, не знамо јер се од тада није оглашавао, али сумњамо да му се бивша смиловала. А Ебу се већ полако и тада припремао на живот бескућника.

“Избјегавам судске извршиоце и полицију и тако што спавам код пријатељице. Спавам код ње на поду како не бих сметао њеној дјеци. Стидим се шта сам постао”, признао је Ебу.

Као једну од задњих сламки спаса видио је повратак фудбалу. Али је прво добио једногодишњу суспензију од ФИФА јер је остао дужан око 800.000 фунти свом агенту, а онда су му у међувремену умрли дјед (од рака) и брат (погинуо на мотоциклу). Уз све оне споменуте проблеме, Ебу једноставно психички није био способан да настави са спортом.

Размишљао је стога и о самоубиству јер није видио излаз из тешке ситуације, али срећом, отргао се од тих мисли.

“Кад на ТВ-у видим бивше саиграче или играче против којих сам играо, сам себи кажем да бих и ја још увијек требало да будем тамо. Тешко их је гледати...”, признаје некадашњи топник који и своју одјећу пере на руке јер не може да приушти машину за веш.

Човјек који је био у финалу Лиге шампиона, у финалу Афричког купа нација, освојио три наслова првака с Галатасарајем, турски куп и три Суперкупа...

Постоји на свијету прегршт трагедија и ствари за које вриједи пустити сузу. Ебуов случај спада у домен ”сам пао, сам се убио”, али свеједно се човјеку стегне срце и не може да остане равнодушан.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.