Софка почива у гробу без биљега

Тихомир Несторивић
Софка почива у гробу без биљега

КAДA је Софка пјевала у Мостару "Емину" остарјелом Aлекси Шантићу, околним улицама се није могло проћи, а када је у Сарајеву, у Хотелу "Европа", пјевала "Колика је Јахорина планина", није било довољно столица за све госте...

  У Паризу, док је снимала прву плочу, Софкини обожаваоци провалили су врата на студију, па им је она без музике запјевала... У београдској Скадарлији гости су плаћали дукатима да пију вино из њених ципела... Све су то Софкини трагови и сјећања свих, јер су је сви и знали.

Било је то вријеме њеног метеорског успона - Њујорк и Рудолф Валентино, Мадрид, Беч, Берлин, Лондон, Рим - па опет Београд. Софкину пјесму "Цојле Манојле" пјевали су сви шегрти и калфе, а касније и мајстори.

Даира у њеним рукама звечећи су дрхтала - дрхтала је то Софкина душа.

Пред Други свјетски рат од туберкулозе у Бањи Ковиљачи разбољела се њена кћерка Мариола. Спаса јој није било. Утихле су Софкине даире. Мариолу је балзамовала и сахранила у новоизграђену капелу код улаза у бијељинско гробље Пучиле. Изнад крипте поставила је четири порцуланске кћеркине фотографије. На двије је она са Мариолом и то је све што подсјећа на легендарну Софку.

Легенда је самовала и туговала  у Бијељини. Говорила је: "Туга је да се тугује, пјесма је да се пјева". Свакодневно је одлазила у капелу и дуго сједила у крипти поред балзамованог Мариолиног тијела.

Ту је била и када су 1968. године снимали филм о њој. Од некадашње славе остале су само пожутјеле фотографије и једна окрњена грамофонска плоча. То је једино могла да покаже филмаџијама и да им прича о даирима, Скадарлији, о узаврелој Европи, о пјесми... О својој трагедији је ћутала. Успјели су само да је сниме како с букетом цвијећа улази у бијељинско гробље.

Прије двадесет и шест година, болесна и скрхана, посјетила је Зворник - мјесто у којем је почела њена слава. У сусједном Малом Зворнику мјесни фотограф Слободан Aлановић начинио је њену посљедњу фотографију. Са Дрине отишла је у старачки дом и тамо се упокојила.

Сахранили су је поред кћерке. Цио дан је лила киша - плакало је и само небо над Бијељином за овом јединственом и непоновљивом женом. Улаз у крипту је бетониран. Око капеле почивају Софкина браћа, муж Раде и рођаци. Само се још стари Бијељинци сјећају да је и легенда сахрањена у тој капели. За коју годину знаће само још понеко.

Испред капеле неко од њених обожавалаца упали јој свијећу! Иза тога остане само барица воска. Недавно је Софки свијећу запалио, такође легенда, али нашег путописног новинарства, Каменко Катић. Док је снимао емисију о Софки пламичак на свијећи је плазуцао на прагу капеле у којој она и даље почива у необиљеженом гробу.

Бијељинци су, додуше, дали Софкино име једној дугој, уској и кривудавој улици...

                             

Незаборавно је  вријеме Софкиног  метеорског успона - Њујорк и Рудолф Валентино, Мадрид, Беч, Берлин, Лондон, Рим - па опет Београд...

Софкину пјесму "Цојле Манојле" пјевали су сви шегрти и калфе, а касније и мајстори. Даире у њеним рукама звечећи су дрхтале - дрхтала је то Софкина душа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана