Психолог Снежана Јонџа за Глас плус: Дјеци су потребни одговори и осјећај сигурности да би отпочела процес туговања

Александра Маџар
Психолог Снежана Јонџа за Глас плус: Дјеци су потребни одговори и осјећај сигурности да би отпочела процес туговања
Психолог Снежана Јонџа за Глас плус: Дјеци су потребни одговори и осјећај сигурности да би отпочела процес туговања

Не прича се много о пружању подршке и помоћи дјеци након што доживе губитак, након што им умре неко близак. Одрасли се обично баве собом и гледају како да дијете што прије настави с уобичајеним активностима. Ако дијете не показује да тугује на директан начин, тако што плаче или говори да му је тешко, одрасли су склони да занемаре да дијете, иако не показује, пролази кроз процес туговања и прихватања да некога више нема.

О овој комплексној теми у овом броју “Глас плуса” одлучила је да прича психолог Снежана Јонџа и одмах на почетку нагласила је да је битно издвојити неколико важних ствари. Једна од њих је и питање које су потребе тугујуће дјеце.

- Треба им осећај сигурности. Најбоље је да, ако родитељи могу, буду уз дете током периода туговања, али се некада дешава да су и сами родитељи погођени губитком и да не могу да се посвете детету због сопственог процеса. Уколико су губитак преживели и родитељи те привремено немају капацитета да се брину о детету, важно је да бригу преузме неко од блиских чланова породице коме дете верује. Детету је тада потребно објаснити да родитељи само привремено не могу да се брину о њему и да ће врло брзо поново моћи - објаснила је Јонџа.

Она је истакла да информације о смрти дјеца треба да добију што прије.

- Деци је веома важно да разумеју шта се догодило. Информације морају бити прилагођене узрасту детета и нема потребе да се улази у неке детаље који могу бити страшни детету, али основне информације је веома важно детету дати. Најбоље је да родитељи кажу детету шта се догодило јер они представљају највеће извориште сигурности, а важно је да се дете у тренутку када добија информације о нечијој смрти осећа да је у сигурном окружењу и да је заштићено. Уколико неки од родитеља није у могућности да детету да информације, онда је важно да то уради неко ко је детету веома близак  - испричала је Снежана.

Игра је, наставља причу она, дјететова потреба и потпуно је нормално да се дјеца окрену и оду играти након што им буде саопштено да је неко умро.

 - Одрасли се тада питају да ли су разумели шта се догодило и да ли то значи да им није стало. То је уобичајена реакција јер је некада детету потребно да се врати некој активности како би обрадило ту информацију. Игра је најсигурнија и најприроднија активност детета. Кроз игру дете прерађује све оно што му се догађа у животу, као и емоције које има. Некада се може приметити да дете нечију болест, смрт, сахрану одиграва играјући се са луткама и то може да узнемири одрасле. То је потпуно нормално и детету је потребно да прође кроз неку ситуацију више пута како би је разумело и посложило. То му треба допустити јер је то за дете лековито - прича Јонџа.

Дјеци је, наглашава она, потребно да губитак учине стварним.

- Након што прође питања и добије одговоре, детету и даље уме да буде далеко и нејасно да тај неко више није присутан. Како би почело да се опрашта од те особе и тугује значајно је да губитак учини стварним. Зато је у реду децу старију од четири године водити на сахране и касније на гробље. Уколико дете каже да не жели, јако је важно то поштовати и не водити дете против његове воље. Питати га и ако жели, и онда га повести. Тиме што га водите повремено на гробље омогућиће му да губитак учини што стварнијим и да се опрости од особе које више нема - казала је Снежана.

Након губитка за дјецу је веома значајно да буде настављена рутина свакодневице. 

- Један од разлога је што се на тај начин детету шаље порука да овај свет није хаотично место и да постоји нека сигурност на коју се они могу ослонити, те да свет наставља да функционише упркос губитку. Друга ствар је да се детету шаље порука да је одрасли и даље ту, да може да се побрине за свакодневне активности и то улива снажан осећај сигурности - савјетује Јонџа.

Након нечије смрти, дјеца се осјећају збуњено, несигурно, а имају и природну знатижељу која их мотивише да разумију шта се догађа.

- Да би се осећала сигурније, потребни су им одговори како би могли да разумеју ситуацију. Деца често понављају иста питања, што уме да буде мучно за одрасле. Важно је знати да деца понављају питања јер не могу да схвате ситуацију, једноставно немају довољно когнитивних капацитета, а опет имају потребу да је разумеју и зато изнова питају. Поред тога, деца некад проверавају да ли ће добити исти одговор, како би знала да ли су одрасли тада поуздани и да ли се могу ослонити на њих. Зато је важно имати стрпљења, колико год је то у тим тренуцима тешко, и одвојити време да деца добију одговоре - испричала је Јонџа.

Дјеца морају знати да нису крива

 Одрасли често не размишљају о томе да би дијете могло да повеже смрт некога са собом и на осјећај кривице не обраћају пажњу. Када су у питању дјеца испод седам година, она вјерују да својим мислима могу да учине да се неке ствари догоде.

- Уколико су помислили нешто ружно о покојнику, могу да помисле да су том мишљу изазвали смрт тог некога и да се боре са тешим осећањима кривице. Уколико дете мисли да је одговорно, оно најчешће неће о томе причати из страха. Зато је важно детету јасно објаснити шта се догодило и ко је одговоран (болест, саобраћајна несрећа, итд). Некада се може рећи детету и директно да нека деца мисле да својим мислима могу учинити да неко умре, али да то није истина и да се то не може. Уколико дете буде превише тихо, љуто или тужно док му говорите да се мислима не може утицати да неко умре, постоји велика могућност да је дете управо то помислило и да се бори с осећањем кривице. Тада треба често понављати реченицу да то није могуће, а кад дете изађе из ове фазе моћи ће и да је усвоји - наглашава Снежана.

 

Разумијевање жеља

Поред свега наведеног у тексту, како каже Снежана, важно је имати разумијевања за дјететове жеље у вези с умрлом особом.

- Неке ствари ће дете желети да задржи и то му не треба одузимати. Можда ће неко време “причати” с особом која је умрла и то је сасвим у реду. Слободно спомињите умрлу особу пред дететом, допустите му да плаче и да му је тешко и слободно покажите и сами како се осећате. Туговање је и за одраслу особу и за дете процес прихватања да неке особе више нема и важно је да поштујемо да свако има свој начин на који се носи са тим те да за дете једноставно будете ту - објаснила је она.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана